Мислим, дакле, постојим

Цогито, ерго сум – рекао би Рене Декарт, али иако је то идеја водиља у уређивачкој политици младог издавача Дејана Аничића  из Лознице, у моменту доношења одлуке о оснивању сопствене издавачке куће, много му је био ближи Франк Запа 

 

Мало Лозничана зна да у њиховом граду већ пет година постоји издавачка кућа “Карпос” која се бави објављивањем озбиљне литературе из области филозофске и социолошке мисли и науке значајних светских и домаћих аутора. Оснивач “Карпоса” је Дејан Аничић, бивши ђак лозничке гимназије који је у Београду студирао класичне науке и теологију, постдипломске студије у Грчкој, а спрема се да  одбрани докторску дисертацију у Цириху где је био и предавач на одсеку за класичне науке Филозофског факултета. Бави се и превођењем са немачког, енглеског, новогрчког и француског, есејистиком и пише колумне у НИН-у.

 

“Када сам схватио да нико неће хтети да изводи моје композиције – основао сам бенд”.

 

Овај цитат Франка Запе стоји на насловној страни сајта нашег саговорника и сасвим јасно говори о његовим мотивима за покретање сопствене издавачке куће.

 

– Док сам студирао, преводио сам за једну издавачку кућу која у једном моменту није била спремна да објави превод књиге за коју су већ била плаћена ауторска права и ја сам рекао, у реду, урадићу то ја и тако је настао “Карпос” иако пре тога нисам имао издавачке амбиције, каже Аничић.

 

Данас је “Карпос” најпрепознатљивији по едицији “Алографије” која има јасно дефинисан графички дизајн и намењена је студентима, професорима, библиотекама и свима који се интересују за критичку мисао из области филозофије, социологије, књижевности, уметности и науке као на пример:  Луј Алтисер “Идеологија и државни идеолошки апарати”, Хорас Енгдал “Метеори”, Оскар Вајлд “Душа човекова у социјализму”, Јан Асман “Монотеизам и језик насиља”, Џон Стјуарт Мил “Природно и неприродно”, а међу ауторима су и  Сигмун Фројд, Мишел Фуко, али и зборник филозофских текстова посвећен европској левици.

 

 Библиотека “Панелинион” објављује дела грчке културе, језика и књижевности међу којима су “Колос из Марусија” Хенрија Милера, Византијски еротикон” Ханса Георгија Бека,  “Византијска књижевност као криво огледало” Сирила Манга,  “Грчка острва” Лоренса Дарела, а међу њима и превод на новогрчки “Писма из Солуна” Јелене Димитријевић.

 

Та библиотека привукла је на прошлогодишњем Сајму књига велико интересовање, а приказ је објављен и у тиражном грчком листу “Катмарион”.

 

Библиотека “Ваде мекум” која је недавно покренута бави се путописима па онима који воле такво штиво свакако би била интересантна књига “Путовање на Исток” од Корбизјеа.

 

У плану је покретање библиотеке из теорија поп културе која ће свакако бити интересантна млађој читалачкој публици, али значајнијих заокрета у издавачкој политици сигурно неће бити. На питање како успевају да опстану на тржишту са нискотиражним делима која су усмерена ка суженој циљној групи, Дејан Аничић каже да имају велику подршку међународних културних институција из Швајцарске, Норвешке, Холандије, Шведске, Француске, Немачке.

 

– Они имају став да треба подржати издавање књига које никада неће постати бестселери, али су важне за културу. Од пре две године и Министарство културе Србије има фондове за таква дела.

 

Редовни читаоци културних додатака најтиражнијих дневних листова и недељника или на сајту “Пешчаника”, могу пронаћи чланке у којима су представљена дела из едиција “Карпоса” што такође говори о подршци домаћих културних радника подухвату младе издавачке куће којој је база Лозница, а сарадници и читалачка публика мислећи људи, где год били.

 

Ове године такође су излагали на Међународном сајму књига у Београду где су поново привукли пажњу и других издавача и посетилаца и продали дупло више књига него прошле године, а академик Ђорђе Трифуновић је, на пример, хвалећи издања о грчкој Византији рекао: “Ово је без грешке. Баш интересантно, издавачка кућа из провинције која у својим издањима нема ничег провинцијалног”.

 

Дакле, сложили смо се, није важно одакле крећеш, важно је куд си наумио.