У
међувремену су замењене улоге Београд је нарастао до „државе у држави” а
Крагујевац је атрофирао до незавидног рејтинга „долине глади”. Залудни су
остали сви покушаји актуелне градске власти, али и неких политичких странака,
попут Лиге за Крагујевац, да се у главном граду, код надлежних у
министарствима, избори за усмеравање пажње ка овој бившој српској престоници.

Срећом,
грађевине настале у време Обреновићевског Крагујевца, а то је период од 1818.
до 1848. године, нису до краја девастиране, током безбожних, социјалистичко-самоуправних,
те сиромашних и ратних милошевићевских година, те путник намерник има још увек
шта да види у овој средини. Рекосмо да види – и мислили смо баш на то – да види
споља, но да обиђе, то би било мало теже.

На
некадашњем Милошевом плацу, који се због познате ажурности земљишних књига још
увек и води на Књаза, до данас су сачувани Кнез Михаилов конак и конак Симе
Паштрмца, познатији као Амиџин. У првом су данас службене просторије Народног
музеја из Крагујевца, мада на горњем спрату постоји и изложбени простор за
сталну поставку слика из осамнаестог и деветнаестог века отворен посетиоцима, а
други је толико изнутра руиниран, да је затворен већ више од десет година и
представља гротло у које се сливају огромна градска и републичка средства, без виднијих
резултата. У музеју смештеном у Амиџином конаку некада се могао видети намештај
и друге покретне некретнине из Прве апотеке у Србији. Данас је он потхрањен у
неком депоу, где чами напоредо са археолошком, етнолошком и другим вредним, а
„невидљивим” збиркама.

Пре три
године, 2003, у редовним археолошким испитивањима
овог терена откривени су темељи Шареног конака кога је користила кнегиња
Љубица, а и сам Милош за своје састанке са женама, но ти темељи се управо ових
дана поново затрпавају, јер су и иначе у претходних пар година зјапили као
обичне рупе и служили ђацима из оближње гимназије и продавцима са градске
тржнице уместо контејнера. Запослени у Народном музеју имали су интересантну
идеју да се Шарени конак обнови на старим темељима и да се, било ту, било у
Кнез Михаиловом конаку направи Граска кућа у којој би би градоначелник примао
званичне посете, али та идеја је одбачена услед недостатка заинтересованих
финансијера.

Тик до
Милошевог плаца, преко Лепенице налазе се данас најочуваније грађевине из доба
славних Обреновића: Милоша, Михаила и Милана. Најпре Црква посвећена Силаску
Светог Духа на апостоле, изграђена 1818. године средствима кнеза и господара
Србије кнеза Милоша, а уз њу и Стара Скупштина где је одржана чувена Сретењска
скупштина 1835. године, на којој је донет Први српски устав, који се данас у
историографији прихвата као почетак модерне Србије. Сама црква којој је краљ
Петар Први Карађорђевић дозидао припрату, а митрополит Димитрије и звонару
1907. године, у одличном је стању. Пре неколико година извршена је комплетна
рестаурација која је учинила да овај Божји храм поново забљесне у старом сјају.
Иконостас је из 1818, а већина икона из деветнаестог века.

Она је,
иначе, била прва митрополитанска, катедрална и дворска црква у ослобођеној
Србији. Стара
скупштина је рестаурирана у исто време, али је данас затворена за посетиоце,
јер се неко од надлежних досетио да у њу смести музејске депое, код којих
постоје тако ригорозни прописи, да и сам директор Музеја мора да тражи
специјалну дозволу да би ушао у ове просторије.

Наслеђе
Милошевог доба које чини основу крагујевачке културне баштине заокружује и
зграда Театра „Јоаким Вујић”, која се налази у простору именованом као „Милошев
венац”, тик поред Прве крагујевачке гимназије, која има првенство међу свим
гимназијама Србије, изван Војводине (тамо јој је примат узела Карловачка). Реч
је о првом Српском књажевском театру, које, са пар прекида постоји до данас. Са
мало среће путник би могао наићи у дане када се игра представа „Контумац” по
тексту Ђорђа Милосављевића, која је посвећена догађајима из Милошевог доба и
одвија се под чувеном Милошевом крушком (на којој је вешао неистомишљенике).

Испред Театра
данас је споменик оснивача српског позоришта Јоакима Вујића (рад Николе Коке
Јанковића), готово парадигмична слика типичног културног радника, који је
стално у позицији да проси неки новац. Театар, иначе, има Галерију која носи име славног Јоакима,
али нема сталну поставку посвећену овом културном посленику, која би могла да
се понуди заинтересованом туристи.

У
комплекс „Милошевог венца” улази и једно „културно добро” које је настало нешто
касније, после Обреновића, а то је зграда Ливнице са Ковачницом, која данас
служи као Музеј Тополивнице, односно фабрике „Застава”. Тек је овде тешко
ући, јер још није регулисано изузимање
овог простора из фабричког, те су потребне посебне пропуснице, а и нема баш
сасвим јасно радно време. Само стотинак метара даље, налази се споменик Титовој
штафети, која је, познато је, измишљена у Крагујевцу и кренула из Крагујевца. И
то је део крагујевачког културног наслеђа, само се тог дела, као и парка Народног
хероја, данас многи одричу. Тек у Парку нема шта да се види, јер су скоро сви
хероји у међувремену „обезглављени” и фино претопљени за неке друге, не баш
културне сврхе.

Крагујевац,
нажалост, као град у којем је током Другог светског рата извршен ратни злочин,
има и своје геноцидно наслеђе. Спомен парк „Крагујевачки октобар”, галерија
„Мостови Балкана”, Салон антиратне карикатуре који се налази у оквиру Музеја
„21. октобар”, данас су незаобилазни део његове „културне” понуде, а мировна и
антиратна орјентација се сасвим оправдано продуцира као „бренд” бивше
престонице.