Како је млађани пештански студент у Сремским Карловцима упознао тек хиротонисаног викарног епископа, аутора спева „Свети Сава“, и касније га посетио у манастиру Крушедолу   

 

Мало тога би могло да доведе у везу владику пакрачког Никанора Грујића и знаменитог српског песника Лазу Костића: први је био три деценије старији од овог другог, у Сремским Карловцима и Крушедолу беше веома мало прилика за сусретање, а животни путеви, погледи и наклоност према поезији и те како су им се разликовали. Па ипак, у тренуцима када се две године, 2010. и 2011, неминовно смењују, поводом сасвим случајних, симболичних значења ових цифара, наилазимо на занимљив анегдотски детаљ који је, ипак, повезао двојицу знаменитих личности наше културе.

 

Епископ пакрачки Никанор Грујић (1810 – 1887) родио се 1. децембра, пре равно два века, у барањском селу Липови, у свештеничкој породици. Поета Лаза Костић (1841 – 1910), опет, на свет је дошао у Ковиљу, 31. јануара, ускоро ће и 170-годишњица његовог рођења, а умро је 9. децембра, пре пуних сто година. Толико о јубилејима.

 

* * *

 

За ово наше сремско поднебље Милутина Грујића, потоњег монаха Никанора, везују многи биографски детаљи: богословију је завршио у Сремским Карловцима, потом се, 1841, замонашио у фрушкогорском манастиру Кувеждину, био је професор те славне Карловачке богословије, чиновник Конзисторије и близак сарадник митрополита Јосифа Рајачића. Управу манастира свога пострига, Кувеждина, тада као протосинђел, Никанор преузима почетком јануара 1848. године. Биће активан учесник Мајске скупштине, а после његовог чувеног говора за српског војводу је изабран Стеван Шупљикац, онај исти царски официр којег ће игуман кувеждински дочекати на Банстолу, по повратку са италијанског ратишта.

 

По налогу сада већ устоличеног патријарха Рајачића, новопроизведени архимандрит Никанор Грујић се убрзо  враћа у Кувеждин да као његов настојатељ „воздигне манастир на достојну висину“. Ту ће остати до 1853. године, када је премештен (против воље кувеждинских калуђера!) за старешину манастира Крушедола. За посвећеног (викарног) епископа је хиротонисан у Карловцима, 1861, а већ 1864. стаје на чело Пакрачке епархије.

 

Од поетских састава владике Никанора најпознатији је епски спев Свети Сава Немањић, штампан 1861. Ваља још напоменути да је био велики противник Вукових језичких реформи, оштро се супротставивши његовом преводу Новог завјета…

 

Што се Лазара (Лазе) Костића тиче, његова животна прича је много познатија ширем читалаштву. Аутор једне од најлепших љубавних песама на српском језику, Santa Maria della Salute (1909), доктор права, средњошколски професор, чиновник и српски посланик у пештанском парламенту, био је свестрана књижевна, уметничка и уопште културна појава. Ко још није чуо за његову животну и стваралачку музу, млађану и прелепу Јелену Ленку Дунђерски (1871 – 1895), којом су инспирисани Лазини најчувенији стихови. Буквално побегавши од те своје „небеске“ љубави, песник ће у манастиру Крушедолу, 1892, саставити дирљиве стихове Госпођици Ленки Дунђерској у споменицу, неку врсту предлошка за своју последњу, лабудову и – најлепшу песму.

 

Нека остане забележено да је, 1910, већ тешко оболео, Лаза Костић у Бечу сачинио тестамент који је садржавао и  две изричите жеље. Он Крушедолу оставља хиљаду круна, са захтевом да се сваке године чита молитва за спас Ленкине душе, а исто толико одређује и Врднику – Раваници за молитву на дан смрти своје венчане супруге Јулијане Јулче Паланачки.

 

* * *   

 

У мемоарским списима Из мога живота Лаза Костић је, поред осталог, за поколења оставио и сећање на своја два необична сусрета са владиком Никанором Грујићем.

Први се збио у Карловцима, када је двадесетогодишњи Лаза („био сам правник друге године у Пешти, и већ неки пјесник“) позван на вечеру код мајке свог пријатеља Јоце Живковића, потоњег барона и владике. У великом друштву изненада се нашао и тек хиротонисани епископ Никанор, коме је одмах понуђено место до прочеља. Овако је о њему песник записао:

 

„Владика Никаног Грујић, пјесник Светог Саве, велики проповједник и гласовити појац, класички образован књижевник – доста је сјетити се његове критике Вукова Новог завјета -, заносни Демостен у народним скуповима за маџарске буне, постао је г. 1861. у вријеме благовјештенског сабора српског народа у Аустрији – тада још није било Аустро-Угарске – посвећени владика и био је од свих калуђера најомиљенији у народу, особито у нас писмене омладине.“

 

Запазио је тада млађани јуриста како владика не скида очи са њега, као да се нечему чудио или га, можда, са неким заменио. А онда је, после краћег разговора са домаћицом, одмахнуо руком и није га више ни погледао!

Свега тога су се обојица присетили када је Лаза Костић касније посетио владику Никанора у Крушедолу. Тада му је старешина манастира саопштио о чему се, заправо, током оне вечере, у Карловцима, дошаптавао са домаћицом, госпођом Живковићком:

 

“ – Молим вас, госпођо, мени рекоше да ви вечерас имате само госте, а видим за столом и једну гошћу.

 

– Коју то?

 

– Па она цура с оним дугачким вратом и с распуштеном косом, у златној везеној кошуљи, што само гледа, ништа не говори, порумени кад је погледам, ал’ пије као момак.

 

– Па то и јесте момак.

 

– Момак! Ха-ха-ха! Збиља? Неће бити. Па то је онда као „дијете Грујица“.

 

На то му домаћица каже ко сам и шта сам, он одмахне руком и – l’incident était vide (инцидент би окончан).“