Град на Сави је добио индустријску зону, свој први атлетски стадион, нови, потпуно реконструисан градски трг са пешачком зоном, модеран услужни центар у општинској управи, а однедавно се уписао и на туристичку мапу Европе захваљујући археолошком налазишту Сирмијума „Царска палата“, у коју је Министарство културе уложило 140 милиона динара
Након првих демократских избора, на конститутивној седници Сkупштине општине 11. октобра 2000. године, за првог човека сремскомитровачке Општине изабран је Зоран Бошковић (27), председник Општинског одбора Лиге социјалдемократа Војводине. С обзиром да је у то време Бошковић био један од најмлађих председника општине у Србији, он је грађанима поручио да „младост не треба да збуњује, јер ако су млади људи успели да сруше диктаторски режим Слободана Милошевића, моћи ће да изграде и ново друштво“.
Инвеститори долазе
Данас, десет година после, речи првог демократског председника су се обистиниле. Сремска Митровица је успела да реши бројне проблеме: од комуналних, преко инфраструктурних до привредних. Од већих инвестиција које су урађене у последњој деценији свакако треба поменути изградњу више километара канализационе мреже у граду и селима општине, затим завршетак дела фекалног колектора у центру, реконструкцију комплетне Улице Краља Петра, изградњу две модерне спортске хале у насељима Мартинци и Кузмин, као и нове кружне раскрснице на прометним саобраћајницама. Град на Сави је добио и свој први атлетски стадион, нови, потпуно реконструисан градски трг са пешачком зоном, модеран услужни центар у општинској управи, а однедавно се уписао и на туристичку мапу Европе захваљујући археолошком налазишту Сирмијума „Царска палата“, у коју је Министарство културе уложило 140 милиона динара. Стратегијом развоја општине обезбеђено је 50 хектара земљишта које је понуђено инвеститорима. Изграђене су две нове, комплетно комунално опремљене индустријске зоне, а први који су Сремску Митровицу препознали као место погодно за бизнис су аустријски „Мелер“, затим енглески „Металфер“, домаћи „Славијамед“, аустријски „ОМВ“, кипарски „Митсидис поинт“, словеначки „Меркатор“ и „Туш“. Све ово, уз чињеницу да се Сремска Митровица налази у непосредној близини важних саобраћајница: у близини је Коридор 10, река Сава, међународна железничка пруга, а на свега педесетак километара аеродром „Никола Тесла“, инвеститорима пружа све услове за успешан рад.
Међутим, застарела технологија, фабрике без радника, производи који немају где да се продају и огроман дуг, биле су основне карактеристике затеченог стања у сремскомитровачкој привреди када је пре десет година власт на локалу преузело демократски изабрано руководство. Највећи град у Срему у то време био је црна рупа на политичкој и привредној карти Србије и важио је за јако упориште социјалиста.
Буџет као пример
Променама које су се у последњих десет година догодиле у Сремској Митровици задовољан је и градоначелник Бранислав Недимовић.
– Само на примеру локалног буџета можемо да видимо колико се ситуација данас, у односу на ранији период, променила на боље. Наиме, 2000. године градски буџет је износио око 120 милиона динара, док је данас он чак 12 пута пута већи. Према сведочењима оних који су тада преузимали локалну самоуправу, у градској каси није било довољно новца ни да се измире редовни трошкови, а о инвестицијама нико није ни размишљао. Сада, десет година касније, много тога је уређено и решено на бољи начин. Посебно је последњих неколико година побољшано стање на подручју локалне инфраструктуре: градиле су се школе, уређивали и правили атарски и локални путеви, у које се није улагало 20-30 година. Ипак, мислим да није извршена суштинска децентрализација државе, односно да су још увек многе, за нас важне ствари, централизоване – каже први човек Сремске Митровице.
Један од петооктобарских лидера, некадашњи потпредседник СО, а данас менаџер ЛДП-а Александар Гавриловић, такође, сматра да у Србији сада, десет година након промена, влада потпуно друга димензија живљења.
– Данас је неупоредивно перспективније него што је било онда, али је, ипак, далеко од тога како би требало да буде, јер се нисмо развијали потребном брзином у правцу модерног друштва које је угодно за живот својих грађана – каже Гавриловић.
Према његовим речима, реформе су делом успорене јер се после петог, није десио шести октобар:
– Други разлог због којег Србија није кренула напред потребном брзином је убиство премијера Ђинђића. Након 12. марта 2003. Србија је стала, а ни једна власт после тога није имала довољно капацитета да настави оно што је Ђинђић започео.
– Када је – наставља саговорник – реч о позитивним помацима у односу на период од пре десет година, они се највише огледају на пољу људских и политичких слобода, као и у чињеници да је сада много јаснија европска визија земље. Србија се укључила у цивилизацијске токове и постала део модерног света. Међутим, додаје Гавриловић, постоје и неки сегменти који су гори него што су били пре десет година.
– То су, пре свега, политизација и партократија друштва. Наиме, током 90. година обичан човек је био лишен политике, а данас је она ушла у све поре друштва. Такође, велики проблем представља и корупција која је сада још више продубљена. И на крају, проблем који је данас већи него пре десет година је социјално раслојавање, настало као последица чињенице да се у овој земљи не води политика социјалне правде – каже Александар Гавриловић, менаџер ЛДП-а у Сремској Митровици.