Неколико дана пред Нову годину борски уметници и нехотице поставили чудно питање: Ко оставља већи траг – писци или сликари. Град бакра је у изобиљу имао и једне и друге

 

У лепом амбијенту, у галерији „Бакар“, 25. децембра,  борски писци су били гости песника Драгослава Јоцића и сликара Љубише Миленковића. Међу Миленковићевим скулптурама и сликама говорили су Бане Димитријевић, Милен Миливојевић, Саво Лукић, Слађана Ђурђекановић, Љубов Панасенко је певала српске, руске и украјинске песме … Летели су стихови и афоризми, чула се лепа реч, разговарало се о књизи и  култури, о старом Бору и Јамској мали… Љубиша Миленковић је и на тај начин обележио 20 година плодног уметничког делања.

 

 Кад институције културе заћуте, ето, појаве се ентузијасти и доброчинитељи и сами се организују. Оваквих дружења је увек мало или недовољно, у овом граду који се опасује бојом сивила, скупови писаца су преко потребни. Они надахњују животну средину и продубљују свест о  значају слике и писане речи за будућност народа и посебно завичајног круга. Дивно је изрекао Бане Димитријевић: – Писци и сликари , можда више сликари,  остављају траг, документ о овом граду и његовим људима, сведоче о времену и збивањима…

 

Најбољи превод  Џојсовог „Уликса“

 

У међусобним разговорима, на маргинама, неко се сетио да покуша да направи ретроспективу не културних (књижевних, сликарских, вајарских) догађања на овим просторима од почетка 20. века до данас, већ уметника који су проносили име Бора далеко ван граница земље. Већ на почетку набрајања одустало се од оваквог подухвата и то из разлога што се о уметницима рођеним у Бору мало зна, а још мање су позната њихова дела.

 

Нико се не би уистину усудио да борске уметнике ређа по некаквом квалитету, односно значају за историју уметности у овом граду, а Горан Миленковић, млади истраживач из Народне библиотеке скренуо нам је пажњу на једног актуелног и младог ствараоца:

 

„Зоран Пауновић је Боранин који сада ради као професор на новосадском и београдском Филозофском факултету и који преводи дела познатих светских писаца. Вероватно је највећи подухват превод Џојсовог „Уликса“, најбољи у последњих петнаест година“.

 

Од старих уметника свакако је најпознатији Стеван Ване Живадиновић Бор. Име града, у коме је рођен 1908. (умро у Оксфорду 1993.), додао је презимену „да би се стално осећао Боранином“, како је често говорио. Живадиновић је био један од ретких, правих надреалиста, како рече критичар Милета Продановић. Био је успешан и у књижевном раду (такозвана поезија ана-рима), нарочито су познати радови на тему надреализам: „Увод у метафизику духа“, „Надреализам данас“ (1930.), „Два годишња доба“ (песме) итд.

 

Младић који је предвидео несрећу

 

Међу данашњим, младим, ствараоцима из града бакра својевремено је доста обећавао Иван Илић. Он је пре петнаестак година на традиционалним „Лимским вечерима поезије“ освојио прву награду књигом песама „Ледено преподне“. После тога објавио је збирку „Есхатолог“, коју је издала панчевачка кућа „Мали Немо“, 2001. године.

 

У овој књизи млади песник се окреће читању традиције заснованој на златној фолклорној основи источне Србије. Она полази из најниже тачке „локалне депресије“ и „огромног питања“ једне генерације којој је досадно и која једноставно жели да се лепо проведе.

 

И сам понесен поплавом параполитичких великих таласа, Илић је у каснијем периоду имао све мање времена за писање песама, а догађаји у Бору нису ишли на руку ни њему, нити било ком другом борском ствараоцу.

 

„Мало сам се бавио музиком, свирајући у неким борским бендовима на гитари, али ми је, наравно, прва, да не кажем једина љубав поезија. Само што за то треба имати услове, а у Бору их у последње време има све мање. Другим речима, показало се да је назив моје последње збирке „Есхатолог“, био исправан (у преводу „онај који предвиђа несрећу“) – каже Иван Илић.

 

Била би неправда не поменути још једног, младог, рођеног Боранина који добија књижевне награде по белом свету. То је Предраг Црнковић, који данас живи у Београду, а највише објављује у Хрватској. Ипак, награду је добио за необјављени роман. „Београд за покојнике“ је прошле године добио награду загребачаке фирме „Тисак“, чији су уредници прочитали дело, пре него што је оно угледало светлост дана. Предраг Црнковић је есејиста и књижевни критичар чији се рад углавном везује за хрватску књижевну сцену и познат је на хрватским књижевним порталима. Осим награђеног дела, које је касније штампано, написао је и „Чарапаанке са Звездаре“ („Књигомат“ Загреб) и „Зита“ („Прозаонлајн“).