Уместо лопте, главни реквизит ковачки мех. Да сам знао шта ме чека, никад не бих студирао, каже Мусић.Нада га не напушта, само што време пролази…

Мунир Мусић, професор из Пријепоља, дипломирао је на Факлтету физичке културе у Приштини 2001. године. У тренутцима среће због оствареног првог значајног циља у животу наивно је помислио да ће врата школских установа или спортских клубова за њега бити широм отворена и да ће, пун младалачке енергије и знања, започети ново поглавље у струци за коју се определио пре свега из љубави према спорту и физичкој култури.

Ни слутио није да је то, заправо, био почетак његовог пута у неизвесност. Данас, после седам година, Мусић живи у складној породичној атмосфери са супругом и сином, а егзистенцију остварује у ковачкој радионици оца Алије.

И даље је редован читалац огласа у нади да ће се и за њега коначно наћи радно место. Упркос чињеници да у Пријепољу постоје три средње и осам основних школа са бројним издвојеним одељењима,  и у једној од њих до сада за њега није било места. У државној служби стекао је једну годину радног искуства јер је приправнички стаж одрадио у Спортском савезу. Ни ту није нашао трајно решење без обзира што пријепољска спортска породица броји преко 20 клубова, а током године у организацији ове спортске асоцијације одржавају се бројне манифестације масовне физичке културе.

Професор Мусић разуме време у коме живимо, зна да није лако доћи до посла и да се морамо сналазити како знамо и умемо. Срећна околност је што је у традицији његове породице ковачки занат, па је имао какву такву алтернативу. Одрастајући уз чекић и наковањ, много тога је научио и што је важније заволео је тај занат. Годинама трљајући клупу како би стекао факултетску диплому, није ни претпоставио да ће се једног дана, стицајем околности, поново вратити дечачкој љубави како би обезбедио егзистенцију за своју породицу,

Ковачка радионица породице Мусић је једина на подручју општине Пријепоље тако да нема проблема са конкуренцијом. Ипак, посао није лак а до динара се тешко стиже. Када се одбију сви трошкови месечно му остане око 15.000 динара, а уз двадесетак хиљада, колико у приватној фирми као дипломирани економиста зарађује његова супруга, некако саставља крај са крајем. Клијентела су му, пре свих, овдашњи сељаци а ужа специјалност поправка пољопривредних алатки. Оно мало сељака колико се задржало по овдашњим врлетима чести су посетиоци, а углавном, на поправку доносе раонике, мотике секире, будаке… Некада их је пуна радионица, поготово суботом када је у Пријепољу пазарни дан, али дешава се, каже Мусић, да прође и по неколико дана а да нико не сврати.

– Долазе људи и из суседних општина.Знају нас по поштењу и квалитетном раду. Чиним све да тако и остане. Људима је једино остало да верују у честитост и истину. Ја то знам и не желим да прихватим ништа друго, каже Мунир.

Од када се вратио у очеву радионицу млади професор није се задржао само на поправци пољопривредни алатки. Посветио се и кованој браварији, тако да сада израђује украсне ограде за дворишта и терасе које заиста остављају импресиван утисак. Стан од педесетак квадрата у коме живи са породицом, који је некада у неким нормалним временима добио његов отац од предузећа у коме је радио, права је изложба његових ковачких рукотворина. Мунир Мусић и проед свега што је преживео за протеклих седам година нерадо говори о том периоду, ковачки занат му је омиљена тема. При крају приче о „годинама које су појели скакавци“ каже да никада не би уписао факултет да је знао шта га чека. Несуђени професор својим несуђеним ђацима ипак поручује да обавезно студирају, али да се не вежу за просвету. Право, економија, страни језици, области су које по његовом мишљењу дају какву-такву наду за бољу будућност.

А он ће, каже, и даље помно пратити огласе и конкурсе у нади да ће се у будућности ипак бавити оном струком у коју је уложио своје најбоље године а његови родитељи знатна финансијска средства. Но, шта год да се догоди, ковачки занат неће замрети у породици Мусић. Породична традицију ће чувати и, нада се, пренети на млађи нараштај.