Брестовчанка Оливера Лончар је вансеријски бисер из нашег краја, која наглашава да напредак једне општине зависи само од квалитетних и поштених људи и њиховe добре комуникације

 

Оливера Лончар је доктор стоматологије и тренутно, након Амбуланте у родном Бачком Брестовцу и Одељења за максилофацијалну хирургију у сомборској болници, стажира већ укупно осам месеци на Дечјој стоматологији Дома здравља ,,Доктор Ђорђе Лазић“ у Сомбору.  Реч је о енергичној младој девојци која верује да се у Србији може живети поштено од свог рада и зато је чврсто одлучила да не напушта оџачку општину. Она зна да је друштвено користан рад суштинска потреба у изградњи хуманијег света и већ од својих првих студентских дана укључена је у рад неколико хуманитарних организација. Већ шест година члан је хуманитарне организације ,,Превент“ са седиштем у Новом Саду, где је као њен истакнути члан  задужена, поред осталог, и за односе са јавношћу. Оливера је и члан Менсе у коју улазе само натпросечно интелигентни људи, а њих је у свету тек неколико процената.  За ,,Наше новине“ она каже:

 

-Из предмета Социјална медицина по програму смо имали да нацртамо плакат на одређену тему. Изабрала сам  тему – Дрога – и тако дошла до професора Николе Вучковића који је радио у  удружењу ,,Емпрона“ (Ентузијазам младих против наркоманије) које је било при градској влади и где сам прихватила његов позив да будем активиста. Кренули смо заиста са озбиљним пословима и да бисмо могли да пишемо пројекте републичком Министарству здравља, направили смо нову организацију под називом  ,,Превент“, чији је основни задатак  бављење примарном превенцијом против наркоманије, едукацијом по основним и средњим школама кроз различите радионице вршњачког и другог типа. Практично, са децом и родитељима разговарамо о свим врстама наркотика, од дувана преко марихуане, хероина, кокаина, екстазија, ЛСД-а … Упућујемо их од тога како изгледају, како се користе, како препознати корисника, па све до штетних последица – истиче Оливера Лончар и додаје да јој је задовољство да ради у тиму вредних и стручних људи као што су доктор Небојша Барачко, доктор Снежана Радовић, пројект – менаџер Небојша Ђурасовић, Душан Рњак и остали.

 

Дрога је, на жалост, распрострањена и у оџачкој општини, а  докторица Лончар је управо и из тих разлога имала веома запажен и читан серијал, у укупно 12 узастопних бројева ,,Наших новина“, на тему штетности дроге и превентивне борбе против ње. Оливерина рођена сестра Тамара ,,путује сличним стазама” и на петој години је опште медицине. Живе заједно са мајком Јасмином и оцем Милорадом који се веома успешно баве пољопривредом, а обе ћеркe, кад год за то имају времена, несебично помажу родитељима у послу. Лончари су породица за пример не само у Србији, већ и у целом свету, како се  знањем, слогом, вредноћом, упорношћу и поштењем стиже до успеха и у оваквој Србији.

 

Након завршетка стажирања надам се да ћу се запослити у оџачком Дому здравља. Наравно, жеља ми је и специјализација у области дечје стоматологије. Једноставно желим да останем у нашој општини, јер сам сигурна да све зависи од људи који живе у њој. Деценијама одавде пут Новог Сада и Београда одлазе најбољи, они које је ова средина одгајила, васпитала и одшколовала. Уместо да остану овде, они су одлазили, заборављајући одакле су, а многи су могли да помогну и дан – данас то могу, али неће и то није коректно. Криви смо и ми одавде који их бар једанпут годишње не позовемо и питамо барем како су. Зашто се годишње макар једном не направи скуп Оџачана у расејању у земљи и свету? Да ли можете да замислите какав би то скуп мозгова био? Сетите се само младог научника Жељка Игњатовића из Америке, Фрањо Владимира и Слађана Пешића Солчета из Канаде,  Петра Кнежевића, доктора микробиологије, младог научника који ће у Америку, Оливера Фојкара и плејаде младих школованих људи су у Новом Саду и Београду. Ни један политичар не може да помогне више од њих, само треба да постоји заједничка добра воља и добра комуникација”.