Пројекат „Представљање младих уметника“ Филипа Ковачевића, историчара уметности, започет 23. фебруара 2012. године, приведен крају презентацијом радова шабачког академског сликара Бојана Радојчића

Уметничко образовање Бојан Радојчић започео је са једанаест година у Културном центру у Шапцу код проф. Драгише Марсенића. Школу примењених уметности на одсеку за рестаурацију завршио је 2000. године. Четири године касније дипломирао је сликарство у класи проф. Косте Бунушевца на Академији лепих уметности у Београду. Дванаест самосталних изложби у Београду, Загребу и Копенхагену, бројне групне изложбе и фестивали у Србији, Немачкој, Данској, као и радови у приватним колекцијама у Данској, Италији, Норвешкој, Исланду, Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду досадашњи су биланс истрајног рада тридесет трогодишњег Шапчанина. Од 2011. сарађује са данском галеријом „Пи“ која га успешно представља на сајмовима уметности у Данској – Цопенхаген Арт Фаир, Арт Аархус, Арт Хернинг. На Октобарском салону у Шапцу 2010. осваја награду „Игор Белохлавек“. Те године био је и финалиста за главну награду „Владимир Величковић“ за најбољег младог уметника у организацији београдске  галерије „Хаос“. Прву награду на изложби „Визура нове осећајности“ у Чачку осваја 2011. Финалиста за награду „Мангелос“, која се додељује младом уметнику из Србије, постаје 2012.

Члан Удружења ликовних уметника Србије од 2009. године данас живи и ради у Београду, а шабачкој публици представио се прошлог петка најновијим радовима. Пројекат „Плаy граунд“, рађен по концепту књиге, издваја Радојчића како својом социолошко-друштвеном тематиком тако и начином израде од осталих уметника који су своје прве стваралачке кораке започели у Шапцу. Готово филмски кадрирани његови деперсонализовани ликови носе поруку уметниковог промишљања друштва из кога је потекао, у коме живи. Цртежи настајали на страницама књиге причају своју причу у коме посматрач може да проникне у дубину уметникове мисли. Од првобитне идеје трансформације књиге у визуелни рад до садржајности самих књига битних за преношење уметничког промишљања радови су добијали свој нови концепт. Концепт у коме се сагледавало друштво оком уметника. „Трилогија о дечаку“, „Генетички инжењеринг“ наставак су првобитног пројекта који је последњих година преокупирао Бојаново уметничко промишљање.

– Код уметника је првенствено битна прича коју треба да исприча на одређен начин. Ако је то шкработина мени не смета уколико ће некога дирнути – истиче Радојчић свестан сопственог песимистичког става који се најбоље огледа у његовој „Трилогији о дечаку“ где су јасно изражена три принципа, три реакције, које се завршавају на исти начин – дављењем у сузама, експлодирањем и сагоревањем од среће.