Понајпре стога што је ово мирна варош, а времена некадашњих овдашњих жестоких момака прохујала су нетрагом 60-тих година сада већ прошлог века. Додуше, десетак година касније, у Ваљеву је за начелника СУП-а био постављен Јаков Рамадановић, тада пристигао из Приштине. Човек буквално схватио ствари, па је неколико мирних момака дупке са градског корзоа наводно “због дуге косе” привођено, малтретирано, по табанима чак тучено… Рамадановић је после примедби радних људи и грађана “по казни” био премештен у Нови Сад, а траг му се, што се Ваљеваца тиче, даље “губи”.
Било је увек, дакако, спорадичних инцидената, па и “суптилних глупости”. Јавност је најчешће оштро реаговала, локални медији и дописници београдских гласила такође, први полицајци у овој вароши умели су понешто и да признају, тек “зараза” ипак никада није попримила облике “епидемије”. Негде 1996/97, у време митинга опозиционе Коалиције “Заједно” и контрамитинга владајућег СПС-а, догодио се свакако најтежи инцидент. Тада је у старој згради СУП-а, коју ће потом у пролеће 1999, у два удара, срушити НАТО бомбардери “као мозак Милошевићевих полицијских снага” (бива ангажованих на Космету), радника у једној приватној рибарници “Шуцу” Ранковића упуцао полицајац Дашић.
Ранковић и Дашић су се тог децембарског преподнева сукобили на Старој зеленој пијаци. Пијачна управа “Полет” због дугова искључила воду рибарници “Амур”, па Ранковићеву газда (или газдарица) наредили да се “поново прикачи” како “риба не би поцркала”. Позвана и полиција, друг Дашић затегао пендрек, Ранковић се бранио ножем из рибарнице који му се нашао у руци па “у самоодбрани” посекао “чувара јавног реда и мира”. Стари полицајац Панта Келечевић, запослен у “Полету” пошто јер истеран из МУП-а, који је полицију и позвао, викне Шуци: “Бежи, убиће те!”. Те вечери, по наговору пријатеља, Ранковић је дошао у СУП да се пријави, колеге су Дашића од куће телефоном позвале (“Стигла птичица”), кршни Црногорац, који је по казни из Иванграда (Берана) у Ваљево и прекомандован због сличних “подвига”, уђе у собу где је Ранковић бивао саслушаван, потегне службени пиштољ и просвира му главу, раме и руку. Неким чудом “Шуца” је преживео, дуго се опорављао, остао тежак инвалид, док је Дашић осуђен на вишегодишњу робију. Нико од тадашњих челника СУП-а није смењен нити је помислио на оставку.
Када већ помињемо 1996/97, ред је да констатујемо и то како су тадашњи “шетачи” у Грађанском протесту били полицијски обезбеђивани, готово заштићени “као мечке”. За разлику од Шапца, где је полиција умела да оне који исказују своје неслагање са крађом гласова на локалним изборима туче и у порти тамошње цркве! Дрги човек ваљевског СУП-а, Милорад Симић, прешао је касније у Београд, у време министровања Душана Михајловића напрдовао до генералског чина, а Јочић га сада поставио за првог човека београдске полиције. Његов претпостављени Милош Пантелић, после промена 2000, такође је прешао у МУП, а онда отишао у пуковничку пензију и окренуо се лову (и риболову).
Истини за вољу, ваљевска полиција до данас није решила случај из 1999, када је новинару НебојшИ Андрићу, истакнутом члану ДС, на кућни праг постављен експлозив. “НН починиоци” ни до данас нису откривени, шушкало се да се зна о коме је реч, то у необавезним разговорима тврди И сам Андрић, који тога дана сваке године прес конференцијама пред зградом новог СУП-а прве људе полиције опомиње да посао нису окончали иако му је то обећао и Душан Михајловић приликом гостовања у емисији Регионалне ТВ Ваљево, чији је програм Андрић до 31. марта ове године уређивао. Из полицијских извора може се чути полугласна сумња у то како је Андрић наводно сам себи поставио пластични експлозив. И то баш зналачки, таман колико треба да груне а не убије никога. А у тог раног јутра у кући, у строгом центру града, са Небојшом била супруга Весна пред порођајем и трогодишњи син Бранко!
Сличну “претпоставку”, опет незванично али из правосудних извора, ваљевска полиција имала је и током истраге, још увек неокончане, после 15. априла 2004, када је у породичној кући Филиповића, у приградском насељу Белошевац, нападнута сестра покојног српског премијера Зорана Ђинђића, др Гордана Ђинђић-Филиповић, лекар у инвалидској пензији. Овдашњи поилицијски “генији” су сконтали да су “жени попустили живци”, па, ваљда, “умислила” читаву ствар. То што су људи у сличним службеним комбинезонима, како их описала др Ђинђић, са некаквим береткама на глави, вршљали Ваљевом још за Милошевићевог вакта, ником ништа. Истражни судија Окружног суда, коме ће се у несмотрености и тренуцима искрености омаћи оцена да је МУП прекорачио овлашћења када је са гђом Ђиниђић-Филиповић разговарао на ВМА без његове сагласности, по налогу окружног државног тужиоца, покушао је да током истраге “фиксира неспорне чињенице” како би се истрага, кад–тад, могла окончати на ваљан начин. Сестру убијеног премијера и њену породицу сада обезбеђују људи из МУП-а.
Период после октобарских промена 2000. биће упамћен по начелниковању недавно преминулог Милана Јанковића (1945-2004), својеврмено сјајног рукометаша и рукометног тренера, потом професора физичке културе и успешног директора Ваљевске гимназије, иначе дугогосишњег блиског сарадника и партијског друга Душана Михајловића. Уз “ред и рад” у новој згради СУП-а, чији су темељи ударени у Мркоњићевој обнови и министровању полицијом покојног Влајка Стојиљковића, Јанковић је потчињене натерао да трче, пливају, возе бицикле, форсирају полигон. Да се љубазно опходе са странкама, још љубазније одазивају на телефонске позиве. Формирао је полицијски хор, диригент је била Слађана Торбица, професорка и донедавна директорица Музичке школе “Живорад Грбић”, покренуо “Полицијски гласник”, уприличио сталне конференције за медије. Михајловић га је после избора 2003/2004. склонио у команду Жандармерије, а на месту начелника наследио га је дотадашњи први оперативац ОКП-а, Миленко Крстић. Њега ће, веле обавештени, ускоро сменити дипломирани правник Владан Јеринић, који је већ радио у СУП-у, што би могло да значи да ће много тога у ваљевском СУП-у опет бити доведено “под конац”.
На крају, и о полицијској акцији “Сабља”. Ваљево је било међу ређим срединама у којима није било ни много, ни атрактивних хапшења. Појединци су касније тврдили да су били жртве политичког терора Нове демократије и милитантног дела ДС-а. При томе “нису информисани” да је, рецимо, РТВ “Марш“ био привремено затворен (у СУП-у тврде на захтев грађана) због програмског неукуса јер су у време Ђинђићеве сахране емитовали порно филм или СМС поруке “Легија, мајсторе…”. Или да је власник те (никада уредно регистроване) медијске куће Зоран Довечер, бивши потпредседник локалног одбора ЈУЛ-а, притваран због неколико кривичних пријава из области злоупотреба у привреди. Или да је Миле Перић, библиотекар ИС “Петница”, на својим веб сајтовима “Ваљевски педери” баш “афирмативне” текстове приписивао појединим ваљевским новинарима (међу њима и потписнику ових редова). Због тога му је Општински суд изрекао казну од 30.000 динара, коју је Окружни суд (као благу) преиначио у 30 дана затвора. Врховни суд Србије је све вратио на почетак решењем у којем стоји да Општински суд и није био надлежан да поступа у тој правној ствари те да је то била надлежност Окружног суда и окружног државног тужиоца.
Друштво из “Сабље” углавном је окупљено око РТВ “Марш“ (да не би било забуне скраћеница је донета из Марибора, где је Довечер службовао као подофицир бивше ЈНА, а значи Мариборски радио штудент), баш “опозиционо” настројеном преносом предизборних конвенција ДСС, ЛС, СПС… Сада се гледаоцима изравно нуде догађања из здања општинског парламента на некадашњем Титовом тргу, где власт “врше” Нова Србија, социјалисти (СПС и СНС), радикали (СРС) и ПСС.