Slučaj
jedanaestogodišnjeg učenika petog razreda I. D. iz Mramorka, slikovitije i
preciznije od bilo kog stručnog štiva, slika nemoć društva koje, zaglibljeno
posustalom poratnom privredom i godinama prvobitne akumulacije kapitala, nema
vremena za osnovce ekstremnog ponašanja. Kroz njega se prelamaju škola i
porodica, stručnost i podozrenje, (organizaciona) nedovršenost, strahovi i
predrasude

Čas engleskog u
V-1 razredu osnovne škole „Sava Maksimović“ u selu Mramorak počeo je,
trinaestog dana februara ove godine, pretnjama i psovkama koje je učenik I. D.
uputio učenici D. R., a završio time što su predmetni nastavnik i čistačica
jedva uspeli da jedanaestogodišnjeg I. D.-a nagovore da siđe s otvorenog
prozora.

U međuvremenu, po
svedočenju nastavnika engleskog Nemanje Palića, I. D. mu se kezio, otimao
dnevnik i psovao mater. Ovaj je pokušao da ga pošalje kod direktorke, ali je
učenik odbio da ide, pa je nastavnik sam krenuo po nju. Nije stigao daleko,
vratile su ga buka i vriska iz učionice: I. D. je učenicu D. R. tukao pesnicama
u glavu, razdvajala su ih deca.

Nastavnik je,
potom, pokušao da, ipak, održi čas. Dok je bio okrenut prema tabli, I. D. je
ponovo napao D. R.. Ovoga puta, osim pesnicama u glavu, nogama je šutirao u
stomak. Nastavnik je deci naložio da izađu napolje, a izgrednika – koji je
pokušavao da stigne učenicu koju je dotad tukao – držao u naručju. U jednom
momentu, po iskazu Palića, dečak se otrgao, pao na zemlju i, ustajući,
zapretio: „Ti si me gurnuo, videćeš kod Brakočevića“ (opštinski prosvetni
inspektor). Potom se popeo na prozor, odakle je sišao tek posle podužeg
nagovaranja nastavnika i čistačice. Devojčica je odvedena kod lekara. Ostalo je
zapisano da je na istom času I. D. vređao, pljuvao i udarao i učenike S. Đ., E.
N. i S. M.

Direktorka škole
je pozvala policiju, incident koji se (čitalac će videti) kao rep ovog dogodio
dan kasnije stigao je do javnog tužioca, ponovo su pozivani i prozivani
prosvetni inspektor, Centar za socijalni rad, specijalista razvojne
psihologije.

Da li je, može li
uopšte, nesumnjivi vinovnik incidenta, jedanaestogodišnji dečak, da bude i
krivac za ove događaje?

Nije mu prvi put.

Nije ni
poslednji.

Posle četiri
smanjenja ocene iz vladanja (na 1) Nastavničko veće škole je 6. decembra prošle
godine donelo (ispostaviće se nezakonitu) odluku o premeštaju mališana u drugu
školu. Prosvetni inspektor je ukinuo, jer, protivno propisima, protiv učenika
nije vođen disciplinski postupak.

Istoga dana kada
je prosveti inspektor Rade Brakočević vršio ovaj vanredan inspekcijski nadzor,
I. D. je, u kabinetu TO stolicom gađao učenika S. M.. Promašio je, ali mu je
obećao batine posle škole. Početkom drugog polugodišta, 18. januara, po
završetku 6. časa, fizički je napao druga iz odeljenja S. M., a četiri dana
kasnije, kako stoji u knjizi dežurstava nastavnika, polivao ga je vodom,
pljuvao i psovao. Nedelju dana kasnije potukao se sa N. J., dva dana potom sa
D. R. Petog dana februara je napustio čas (on ide, a nastavnik i direktorka
nek’ zovu kog hoće), u danu u kome se dogodio onaj incident na engleskom
dežurnom nastavniku je rekao da je budala.

Da li je I. D.
vaspitno zapušteno dete, da li je samo akter ili i žrtva vršnjačkog i drugog
nasilja?

„Agresija kod
dece je, uvek, prikrivena depresija“, kaže pedagog Julija Radulović,
rukovodilac tima za zaštitu dece sa poremećenim ponašanjem u kovinskom Centru
za socijalni rad. „Kad ne znaju na koji način da pokažu svoju tugu, ispoljavaju
je na taj.“

Priča o ovom
jedanaestogodišnjem dečaku mogla bi da, isto tako, bude i studija slučaja kroz
koji se prelamaju škola i društvo, porodica i stručnost, strahovi i predrasude.

I nije vesela.

Niko kao majka

I. D. je dete iz
nepotpune, porodice koju je majka napustila kada je mališan imao četrnaest
meseci. Dete je povereno majci, ali ona to pravo nije uspela da ostvari.

„U početku je
pokušavala, ali joj je motivacija, posle ponovne udaje, svakako opala“, kaže
Milče Milutinov, direktor Centra za socijalni rad u Kovinu.

Podižu ga, tako,
otac i baba.

Po njihovoj
tvrdnji, majka, koja živi u istom selu, nije pokazivala nikakvo interesovanje i
nije viđala dete.

Prve znake
agresije I. D. je pokazao već kao prvak. Posle podužeg insistiranja tima Centra
za socijalni rad, premešten je u drugo odeljenje i, bez većih problema, završio
četvrti razred. Staratelji veruju da je za to najzaslužniji učitelj koji ga je
razumeo i prihvatio.

Prošle jeseni,
krenuo je u peti.

Otac i baba kao
uvod u seriju incidenata pominju susret s majkom koji se 6. oktobra odigrao u
školi. Sadržaj razgovora je, tvrde, bio takav da je dečak kući došao depresivan
i s pitanjima da li je istina da je neželjeno dete i da je baba, koja nije
zakonski staratelj ali se, očigledno, najviše stara o njemu, bila protiv toga
da se rodi.

„Direktorka nije
smela da poziva majku, kontakt je mogao da uspostavi samo Centar za socijalni
rad“, kaže dečakova baba Danica D.

Snežana Brzovan,
direktorka OŠ Sava Maksimović tvrdi da je do tog susreta došlo slučajno.

„Mi majku nismo
pozvali na razgovor s detetom, nego na predlog nastavničkog veća, pošto smo
dotad pozivali oca na saradnju. Čuli smo, od bake, da je tokom leta dete
odlazilo kod majke. Majka je došla kod pedagoga, I. D. je došao pošto se radilo
o nestašluku (on čak i voli da ide na razgovor kod pedagoga, ona mu zada neki
drugi zadatak: školske novine, u tome je stručnjak, zaista dobro to radi). Tako
da, eto, susret je bio, tu su se videli. On je imao želju da razgovara sa
majkom.

Nismo imali
nameru da ih sretnemo u školi.“

(Ne)vinost bez zaštite

Vršnjaci ga u
školi – otkriva jedan dopis koji je novembra prošle godine otac Aleksandar D.
uputio Ministarstvu prosvete, prosvetnoj inspekciji, Centru za socijalni rad i
predsedniku opštine – zovu „kopile“ i „pacov“. I. D. na ovu verbalnu agresiju
odgovara pesnicama, pljuvanjem i psovkama.

Danica D. tvrdi
da njenog unuka, pritom, niko u školi ne uzima u zaštitu.

„Ako se obrati
direktoru za pomoć: ‘idi kod razrednog’, ako se obrati razrednom: ‘idi kod
direktora’. Ne znam šta je, nije normalno. Nikog nema da stane u zaštitu, da
iskritikuje i drugu decu.

Rekla sam mu: „Ako
te niko ne štiti, dođi kući.“

Danica D. posebno
krivi direktorku.

Snežana Brzovan
kaže da su sve ove tvrdnje netačne.

„Direktor može da
reaguje samo na zahtev razrednog starešine za pokretanje disciplinskog
postupka, ona je poslednja instanca kojoj se obraća. Ja, međutim, sa I. D.
jesam često razgovarala i od njega čula da mu se dešavaju svađe i van škole.

Postupci se,
međutim, vode i protiv druge dece, ne kažnjava se samo on.“

Ono u čemu se obe
slažu jeste da I. D. zahteva poseban pristup.

„Sa njim može
samo lepo. I kad lepo razgovaramo, ovim tonom kao mi sada, to njegovo lepo
ponašanje traje 2 dana, možda, ali ponekad samo 2 časa, a onda izbije, da
upotrebim bakine reči, neki nestašluk. Ti nestašluci su, međutim, malo većih
razmera.“

Po Milčetu
Milutinovu, neko je okasnio, stvar je, ne kaže sasvim, ali ipak – ispuštena.

„Njemu je trebalo
posvetiti mnogo veću pažnju još od predškolske ustanove, kad je pokazao revolt
i time potrebu da se njime više bave svi: od roditelja, do psihološko-pedagoške
službe.“

Početkom februara
dečak je upućen u Pančevo, kod specijaliste za razvojnu psihologiju, a ovaj je,
u nalazu, konstatovao da nije reč o izmenjenoj strukturi ličnosti, nego o
„fenomenu reaktivnog stanja“. Što će reći da mu je tolerancija smanjena kao
reakcija provokacije koje doživljava u školi i ono što je izrečeno u susretu s
majkom.

Nedelju dana
kasnije, o danu kada je drugi maloletnik u Beogradu izboden nožem, dogodio se
onaj incident na času engleskog.

Spremaj dete pa šalji u školu…

Dan potom, u
školu je došla Svetlana R., majka devojčice koju je I. D. tukao dan ranije. Po
njenom iskazu došla je da bi, od direktorke, tražila da škola zaštiti njeno
dete. (Kako ova nije bila u školi, majka je slučaj prijavila policiji.) Potom
je otišla u kabinet matematike da vidi ćerku, gde je „došlo do verbalnog i
fizičkog sukoba roditelja, punoletnog lica, s malodobnim I. D.“ Po njenom i iskazima nekolicine učenika I. D.
je dobacivao i vređao, potom šutirao, ona je, međutim, samo pokušala da
razgovara sa njim. Po zahtevu za zaštitu prava (svog deteta) koji je inspekciji
uputio Aleksandar D., Svetlana R. je dečaka jurila po učionici, i šamarala.

Neko je
(staratelji I. D. tvrde da nisu oni) potom opštinskom javnom tužiocu podneo
krivičnu prijavu protiv majke devojčice. Tužilac je odbacio krivičnu prijavu.

Pisali su i
drugima. Predsedniku opštine su se obraćali i staratelji i škola, sa slučajem
su obe strane upoznale Školsku upravu u Zrenjaninu.

Strah od
vršnjačkog nasilja očigledno postoji kod roditelja druge dece. Opštinskom
prosvetnom inspektoru roditelji tučene devojčice će, nekoliko dana posle
incidenta, reći da ne znaju od koga da traže zaštitu.

„Mi se obratimo
odeljenjskom starešini Nebojši Tomiću, on nam kaže: ‘Javite se direktoru
škole’. Direktorka kaže: ‘Tražite pomoć od prosvetnog inspektora, policije,
Centra za socijalni rad’.“

Opštinski
prosvetni inspektor Rade Brakočević je, potom, 20. februara, izvršio novi
vanredan inspekcijski nadzor.

Našao je
(izuzimajući činjenicu da dežurstvo u školi nije organizovano po pravilniku
koji to reguliše) nove podatke za dosije starog slučaja.

Sam nalaz i
njegova izjava za Moj Kovin govore o tome.

„Ja sam i tada
predložio da pre eventualne odluke o premeštaju, obavezno pribave mišljenja
referentnih stručnih institucija.

Predložio sam i
Aleksandru D. da, u najboljem interesu svog deteta, sporazumno i zajednički
vrši roditeljsko pravo sa majkom, da sarađuje sa školom, sa Centrom za
socijalni rad.“

Ni jedan od
navedenih incidenata nije, međutim, doveo do pokretanja disciplinski postupak
protiv učenika I. D.. Poveden je, zbog novog, tek 29. marta, trajaće 60 dana, a
Nastavničko veće škole će, po utvrđivanju svih činjenica, odlučiti da li će
doneti odluku o premeštanju učenika I. D. u drugu školu. Ta odluka nije
vaspitna disciplinska mera, nego poseban pravni institut. Sa njom ne moraju da
budu saglasni roditelji ili staratelji, nego škola u koju se premešta.

Podeljene uloge

U tekstu koji je
pred njim čitalac će naći citate ili tragove sedam razgovora koje je autor
vodio u Mramorku. Pet sagovornika je u njima pominjalo tragediju koja se, ranih
devedeseti, dogodila u ovoj školi, kada je (bivši) đak, posle maturske večeri,
ubio nastavnicu. Senka tog događaja, tvrde neki od sagovornika, kroz strah da
se ne ponovi, i danas pada na školu Sava Maksimović.

Pre dve godine u
školi je zabeležen slučaj maltretiranja deteta.

„Za jednog
nastavnika se osnovano sumnjalo da je vređao i fizički maltretirao jednog
učenika“, kaže Brakočević. „Tada sam naložio suspenziju i pokretanje
disciplinskog postupka. Tada aktuelni direktor je to sproveo i taj nastavnik
više ne radi u toj školi.“

Prošle godine
(sličan slučaj je zabeležen i u OŠ Đura Jakšić u Kovinu) učenik je u školu u
dužem periodu dolazio naoružan. Neodgovoran otac oružje je učinio dostupnim
deci, a učenik je, pre nego što je cela stvar prijavljena, danima revolver
donosio u školu (što, svakako, ne znači da je škola odgovorn(ij)a).

Sredinom aprila u
školsku zgradu je izvršena provala, ukradeni su i spaljeni školski dnevnici,
ocene su rekonstruisane na osnovu druge pedagoške dokumentacije.

Po rečima
direktorke Snežane Brzovan reč je, ipak, o uzornoj školi.

„Moram da kažem
da je prošle godine ova škola, naročito po rezultatima sa prijemnog ispita,
bila najbolja u Opštini i da smo četvrti u regionu.“

Da li se sve to
zajedno (slučajevi, rejting škole) dotiče slučaja jedanaestogodišnjeg I. D.-a?

Po rečima Julije
Radulović porodica jeste propustila nešto, ali takvo dete nije isključivo žrtva
porodičnih prilika.

„…dete može
biti i žrtva školskog sistema ili vaspitno-obrazovne ustanove koju pohađa.
Njegova ekstremna agresija izvesno ne dolazi samo iz porodice i porodične
situacije.

‘Tehnologina’ je
ovakva: u određenim sredinama u jednom periodu izabere i stigmatizuje (obeleži)
jedno dete. A onda, s druge strane, imamo razumevanja u drugoj školi i dešava
se da takvo dete prebacimo i ono, tamo, u novoj sredini, uspešno funkcioniše.

Bilo je takvih
slučejeva: upravo iz mramoračke škole dete koje je premešteno u jednu kovinsku
bilo je uspešan đak do kraja školovanja.“

Jedan od
sagovornika koji ne želi da mu se pominje ime ovako vidi celu stvar.

„Uloge su
podeljene. Malodobni I. D. je dobio rolu
izgrednika i u to veruju nastavnici, deca, njihovi roditelji, nekad mi se čini
i on sam. Deca, onda, imaju potrebu da mu kroz provokaciju to pokažu (otud ono:
Pacov i Kopile), on da odgovori najagresivnije što može; staratelji ga brane i
kad bi trebalo da ga kazne, a izopštavanje majke im je važno, bezmalo, koliko i
dete. I svi se trude da se uklope u taj model ponašanja.

A tim tricama se
država, ovakva kakva je danas, neće baviti još decenijana.“

Nekoliko dana
pred kraj školske godine Nastavničko veće OŠ Sava Maksimović u Mramorku donelo
je odluku da maloletnog I. D. udalji iz škole. Za nju je ‘problem’ trajno
rešen.