Stereotip o Romima građen je upravo na izgledu romskih naselja, kaže Osman Balić, predsednik Lige Roma. Usvajanje Zakona o legalizaciji romskih naselja omogućilo bi ono što ni jedan od četiri zakona donet od 2000. godine pa do danas nije – sigurnost, bezbednost i poštovanje posebnog načina života pripadnika romske manjine

 

Da u 120 srpskih gradova i opština postoji 583 romskih naselja, te da se u mnogima od njih živi ispod granice siromaštva, država je praktično saznala tek nedavno, kada je od misije OEBS-a na poklon dobila bazu podataka o o broju romskih naselja, njihovim tačnim lokacijama, broju stanovnika i objekata, strukturi i kvalitetu kuća, stanju infrastrukture koju je uradio GIZ. Ova baza trebalo bi da posluži za buduće investicione planove u poboljšanju uslova života romske populacije u Srbiji.

 

Zahvaljujući Stalnoj konferenciji romskih udruženja gradjana – Ligi Roma, država je dobila još jedan „poklon“ koji, na žalost, još uvek odbija da prihvati iako je reč o dokumentu koji nudi realna i optimalna rešenja za rešavanje jednog kompleksnog problema. Reč je o Nacrtu zakona o legalizaciji romskih naselja u Srbiji.

 

Po rečima Osmana Balića, direktora YUROM centra i predsednika Lige roma, u pitanju je zakon koji bi omogućio da se naselja izgrađena ili rekonstruisana pre 1971. godine u kojima živi više od stotinu Roma, sačuvaju kao celina.

 

– U poslednjih 15 godina imali smo četiri Zakona o legalizaciji, a ni jedan nije u obzir uzimao problematiku naselja u kojima žive Romi, a upravo je urbanizacija jedan od osnovnih preduslova za razvoj. Ne smemo zaboraviti da je stereotip o Romima upravo građen na izgledu romskih naselja, na tom nimalo izglednom položaju ljudi koji u njima žive.

 

Zašto je opstanak romskih naselja u izvornom obliku toliko bitan?

– Previđa se činjenica da neka od njih datiraju još od 19. veka. Naselje Stočni trg u Nišu izgrađeno je još pre Drugog svetskog rata. Vrlo živa svedočanstva o načinu života u njemu sačuvana se ne samo u katastarskim spisima, već i u književnim delima. Zakon koji predlažemo doprinosi da se ova naselja zaštite kao urbani entitet, ali kao pravo na poseban način života.

 

Činjenica je da u okviru postojećeg zakona ne bi mogla da budu legalizovana.

– Postojeći zakon traži ispunjenje određenih tehničkih karakteristika za svaki objekat, to opet od vlasnika zahteva izdvajanje znatnih finansijskih sredstava, kako bi objekat bio upodobljen tehničkim standardima. Malo ko je u prilici da to i učini. Kao logično i jedino moguće rešenje nameće se to da se ljudima koji u ovim naseljima žive ponudi novac, kako bi mogli da ispune svoju obavezu.

 

Od države se, međutim, čuje da novca nema.

– Tu dolazimo do svojevrsnog apsurda. Za raseljavanje ljudi koji su bili nastanjeni ispod Gazele utrošeni su milioni evra na kontejnere, a govori se da nema novca.

 

Rešenje koje vi nudite ne zahteva finansijska sredstava?

– Tako je. Usvajanje ovog zakona omogućilo bi da romaska naselja budu legalizovana kao celina. To je zapravo u velikom broju slučajeva i jednio moguće, jer su u pitanju objekti koji su izgrađeni na gradskom građevinskom zemljištu, odnosno zemljištu koje je u vlasništvu lokalnih samouprava.

Svesni smo da bi to moglo da se iskoristi kao kontraargument, ali ne treba zaboraviti ni činjenicu da je država dozvolila da najvrednija društvena imovina u vidu stambenog prostora za nevelike pare devedesetih pređe u privatne ruke, odnosno da stanari društvenih stanova postanu vlasnici. Zašto onda slično pravo ne bi važilo i za stanare romskih naselja.

 

Deo problema svakako je bilo to što država do nedavno nije ni znala koliko ovakvih naselja ima na svojoj teritoriji. Da li će baza podataka koji je uradio OEBS predstavljati korak napred?

– OEBS je napravio i praktično poklonio bazu podataka državi. U njoj se nalaze svi neophodni podaci snimljeni sa građevinskog, ali i socijalnog aspekta. Od 604 naselja, koliko ih u Srbiji, prema našoj evidenciji ima, polovina je spremna da odmah bude legalizovana čim država usvoji naš zakon za čije se usvajanje zalažemo.

 

Uostalom država se Bečkom deklaracijom obavezala da reši pitanje romskih naselja.

– Tačno, ali uporno okleva da to učini. Ne treba prevideti ni to da je nesigurnost stanovanja stalni izvor zastrašivanja po etničkoj osnovi.

 

Znači li to da su Romi na neki način prepušteni na milost i nemilost lokalnih vlasti?

– Upravo to. Jer svaki lokalni vlastodržac koliko sutra može da dođe u naselje i kaže – ovo je gradsko zemljište, gradićemo tu to i to, a vaše je da se iselite. Svedoci smo da se to u pojednim gradovima proteklih godina i dešavalo.

 

Uslovi stanovanja nisu, na žalost, jedni problem koji muči Rome u Srbiji. Mnogi bi rekli da je nezaposlenost, ipak, najteža nevolja. Ima li rešenja za ovaj problem?

– Pokretanje novih poslova, novih investicija, su svakako glavni izvor zapošljavanja. Tu su i javni radovi. Ono što mi zagovaramo jeste osnivanje posebnog fonda za socijalnu inkluziju koji bi bio kamen temeljac za zapošljavanje Roma. Stvaranje uslova za socijalno preduzetništvo takođe, jer je činjenica da Romi nisu u tolikoj meri konkurentni na tržištu rada. Potrebne su nam inovativne ideje, jer iskustva pokazuju da su više Roma tokom prethodnih godina zaposlile nevladine organizacije, nego Nacionalna služba za zapošljavanje.

 

U jednom nedavnom intervjuu ste spomenuli da je najveći uspeh Dekade roma načinjen u oblasti obrazovanja. Ipak, iako među Romima ima sve više visokoobrazovanih, svedoci smo da ih na radnim mestima nema.

– To jeste činjenica. Ali tih hiljadu mladih visokoobrazovanih ljudi dokaz su da je rođena prosvetiteljska kultura, da je unutar romske zajednice stvoren jedan novi, bolji sistem vrednosti.

Pribojavam se jedino da ukoliko se diskriminacija u zapošljavanju, ali i u svim drugim sferama nastavi, može da se dogodi nešto što niko od nas ne želi – rađanja svojevrsnog romskog nacionalizma. Ono čemu svi treba da težimo je upravo suprotno – stvaranje bezbednog društva za bezbedne pojedince.