TINEJDŽERI I ZAVISNOST OD VIDEO-IGARA: Nestvaran zaklon od stvarnosti

Ljudi, naročito mladi, nezadovoljni svojim stvarnim životom, u nemogućnosti da iznađu rešenje, beže u svet video-igara koji im omogućava privremeno utočište. Zbog nervoze i poraza u igrici neki su lomili miševe, tastature, slušalice,  čak i monitore. Statistički podaci o ovoj vrsti zavisnosti ne postoje jer se ovakvi slučajevi ne prijavljuju, kaže klinički psiholog Živka Mićanović Cvejić

NAPOMENA: Imena su izmenjena za potrebe teksta

Zavisnost je jedan od najvećih problema današnjice. Postoji više vrsta zavisnosti, kao što su one od raznih droga, alkohola, nikotina, kockanja… Zapravo, svaka preterana potreba za nekom materijom ili nematerijalnom stvari uz nesavladivu želju da se nastavi sa njenim uzimanjem jeste zavisnost. Ne tako davno pojavila se zavisnost koja je tema ovog teksta – zavisnost od računara.

Razgovarao sam sa četiri dečaka različitih godina, ali iste potrebe – da provode vreme igrajući video-igrice. Svima sam postavio ista pitanja, uglavnom dobio različite odgovore, osim na jedno na koje je odgovor bio isti. Na pitanje da li su ikada polomili nešto zbog nervoze prouzrokovane igranjem video-igara Dejan (16), Marko (15), Uglješa (14) i Mladen (13) kažu da su u više navrata lomili miševe, tastature, slušalice, zvučnike pa čak i monitore. Dejan jedan od takvih momenata opisuje ovako.

– Kada sam izgubio u “Fortnajtu”, u izlivu besa sam prepolovio tastaturu, miša sam bacio na zid, a monitor udario pesnicom tako da se u momentu izgubila slika.

Ova rečenica govori mnogo o lošem uticaju video-igara na psihu, a ovakvi izlivi besa ne moraju se odnositi samo na lomljenje stvari, već mogu izazvati i fizički sukob sa nekim.

Zanimljiv je i odgovor na pitanje koliko vremena dnevno provode za računarom. Sva četvorica su se složila da je raspustom to između četiri i sedam sati dnevno, a tokom školske godine manje, od dva do četiri sata. Preterano sedenje za računarom može dovesti i do zdravstvenih problema, što potvrđuju Dejanov i Mladenov primer. Mladen je zbog previše vremena provedenog ispred monitora pokvario vid i počeo da nosi naočare, a Dejan je zbog zanemarivanja fizičke aktivnosti dobio dijabetes – šećernu bolest. Tako dugo sedenje za računarom i igranje igrica vodi stvaranju i drugih štetnih navika.

– Za kompom provodim između pet i sedam sati dnevno i u tom periodu popijem tri, četiri limenke nekog energetskog pića samo zato da bih mogao duže da ostanem budan – kaže Marko.

Klinički psiholog Živka Mićanović Cvejić kaže da su signali da se kod mladih pojavila zavisnost višesatno korišćenje računara, razdražljivost u momentima kada im se prekine boravak za kompjuterom, zapuštanje lične higijene, odnosno ličnog izgleda, pad realnih socijalnih kontakata… Koliko je ova vrsta zavisnosti rasprostranjena u Srbiji ne zna se.

– Statistički podaci o ovoj vrsti zavisnosti ne postoje jer se ovakvi slučajevi ne prijavljuju. Većina njih ostaje tako godinama, živeći bez potrage za odgovarajućom medicinskom pomoći. Tek odnedavno ova bolest počela je da se leči u specijalizovanim institucijama. Leči se timski, u razgovoru sa detetom, a po potrebi uključuju se i psihijatar, defektolog, socijalni radnik, psihoterapeut i pedagog. Lečenje je, inače, dugotrajan proces. Ova zavisnost je opasna zato što jednostavno “usisa” mladog čoveka u svet video-igara gde on gubi svaki kontakt s vršnjacima, ili porodicom, i zapostavlja najlepši deo života. Gubi sve bitne sfere svog života, postaje socijalno nesiguran te mu je lakše da bude za monitorom – objašnjava Mićanović Cvejićeva.

Kako kaže, ljudi obično misle da je zavisnost od računara eskluzivitet mladog čoveka, ali to nije tako. Zavisnost od video-igrica nije danas nepoznata ni kod odraslih pa su tako zabeleženi i primeri univerzitetskih profesora koje je ona uzela pod svoje. Uzbuđenje koje igrice donose, drugačija stvarnost, izmeštanje iz realnog sveta i svega što on donosi neki su od razloga zašto se ljudi okreću virtuelnom. Uglješa to potvrđuje.

– Igrice igram jer mi pružaju mogućnost da budem neko drugi i da bar na nekoliko sati pobegnem od realnosti u neki drugi svet. Tamo je sve drugačije i ono što mi ovde ne prija u tom svetu ne postoji – kaže Uglješa.

Ovaj odgovor, možda je i suština problema. Ljudi, naročito mladi, nezadovoljni svojim stvarnim životom, u nemogućnosti da iznađu rešenje, često suočeni sa nerazumevanjem okoline,  beže u svet video-igara koji im omogućava da pronađu, makar i privremeno, utočište.

Aleksa Filipčević

Tekst nastao u okviru “Letnje škole novinarstva” Lokal presa i Dojče vele akademije.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Pin on Pinterest0

PROJEKTI

JAVNI POZIVI/KONKURSI

Aktuelni javni pozivi i konkursi za sufinasiranje medijskih sadržaja novinarske i medijske nagrade…

DETALJI O PROJEKTU
Primena medijske regulative u lokalnim zajednicama

Aktivnosti u okviru projekta ‘’Primena medijske regulative u lokalnim zajednicama’’ se sprovode putem organizovanja tri tematske debate u Boru, Kruševcu i Leskovcu i realizacije izveštaja o pritiscima na članice PU ‘’Lokal pres’’ tokom 2019. godine. Na debatama  će lokalni mediji, lokalne OCD i lokalne uprave biti informisani o ključnim elementima medijske strategije i najboljim načinima […]

DETALJI O PROJEKTU
Romkinje u Srbiji – život iza (ne)vidljivih zidova

Cilj projekta je unapređenje informisanja romske i neromske zajednice o položaju Romkinja u šest gradova Srbije, mogućnostima za ostvarivanje prava na obrazovanje, zapošljavanje, socio-ekonomskih prava, prava na zdravstvenu zaštitu i ličnih prava, te značaju prepoznavanja različitih vidova diskriminacije u društvu, te unapređenje informisanja romske i neromske zajednice, predstavnika udruženja građana i donosilaca odluka na lokalu […]

DETALJI O PROJEKTU