Šta sve trpe zaposlene žene u Srbiji – Diskriminacija i duplo više rada, za mnogo manje para

„Da sam znala kroz kakav pakao ću da prođem, nikad ama baš nikad se ne bih obratila za pomoć rukovodstvu firme u Beogradu, nego bih zalupila vrata i otišla sama, manje bi bolelo i manje bi me povredili“ – počinje priču naša sagovornica S.L, koja nakon 15 godina od kako je trpela mobing i ostala bez posla, otvara stare rane, koje još pamti i ne zaboravlja. Sa nešto manje bola, radnog mesta u firmi gde su U fokusu 340-x-90sve zaposlene bile žene, seća se i S. A. koja je godinama trpela uvrede, prozivke, neumesne komentare pretpostavljenog… Godinama je radila prekovremono i po 16 sati, bez novčane nadoknade i iz straha da ne izgubi posao … Obe naše sagovornice, posao su napustile dobrovoljno, ali su zapravo bile primorane da to učine… Obe su godinama bile žrtve svojih poslodavaca, obe su samo htele da pošteno rade svoj posao i izdržavaju svoje porodice. Nije im se dalo… Kao ni stotinama drugih žena koje svakodnevno u zemlji Srbiji trpe da bi opstale i da bi opstale njihove porodice, trpe da bi odgajile i iškolovale decu, trpe da bi možda nekad primile platu, ali trpe i da se ne razbole i ne daj Bože umore, jer na bolovanje i odmor nemaju pravo …

Iako je prethodnih godina mnogo učinjeno na zakonodavnom definisanju pravnih okvira antidiskriminacije i rodne ravnopravnosti, u praksi, žene su diskriminisane u svim oblastima privatnog i javnog života. Njihova prava najviše su ugrožena u oblasti rada. Svaka treća zaposlena žena strepi od gubitka posla, a najviše strepe zaposlene u privatnim firmama, čak 47 odsto.

Ravnopravnost i jednaka radna prava ženama garantuje Zakon o radu, a na osnovu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, zabranjeno je zlostavljanje na radu, seksualno uznemiravanje, kao i zloupotreba prava na zaštitu od zlostavljanja i seksualnog uznemiravanja.

Da su članovi i odredbe zakona često samo slova na papiru, svedoče i naše sagovornice. Komentari koje su trpele S.A. i njene koleginice uglavnom su se odnosili na lični izgled i na njihovu privatnost, pa su tako morale da slušaju kako su „nesposobne, bogalji, ćurke“, pa čak i mišljenja o njihovim partnerima „kakav je taj što živi sa tobom…“. Poslodavac koji je svoje radno vreme provodio sedeći u pogonu i omalovažavajući radnice, kako kaže S.A. tretirao ih je kao osobe niže vrednosti, a one su morale da ćute i rade jer bi im pretio otkazom čim bi se suprotstavile…

Sa druge strane, S.L je u firmu došla sa diplomom inženjerke, sa iskustvom rukovodioca, sa pregršt diploma i priznanja u toku školovanja, sa dve objavljene knjige zbog čega je među rukovodećim, muškim, strukturama veoma skromnog obrazovanja, odmah doživljena kao pretnja.

„Nikako svemoćnom nije bilo jasno otkud baš ja i baš tu u njegovom carstvu, ja pretnja od gubitka sveukupne vlasti. A kada bi me neko pohvalio, nastupali su izlivi besa, i još veće šikaniranje i poniženja. Nekih šest meseci u tom objektu bio je stacioniran nastavni centar za obuku žandarmerije, ozbiljni ljudi i ozbiljni odnosi, jedino tada sam osećala da stojim na svojim nogama slobodno, da postojim, od svih poštovana, a bilo je 400 muškaraca. Oni su mi bili neka vrsta zaštite, verovatno ih se bojao, svestan svojih nedostataka pred nekim moćnijim i većim, bio je i prema meni sasvim korektan. U to vreme raspoređena sam za njegovog pomoćnika, to nije bilo unapređenje, već početak kraja. I bilo je sve naizgled mirno dok nije otišla žandarmerija, a onda potpisivanje peticije, kod svemoćnog, da sam nepotrebna“.

Prema podacima Osnovnog suda u Prijepolju, prošle godine nijedna žena nije zatražila pomoć ove ustanove u zaštiti svojih radnih prava, dok je u ovoj godini u proceduri jedan predmet koji nije završen. Mnoge žene, pa i muškarci koji rade u prijepoljskim privatnim firmama rade u nehumanim uslovima, zarađuju daleko manje od zakonom propisanog minimalca, bez prava na odmor i bolovanje, ali nemaju izbora. Da dignu svoj glas i zatraže od poslodavaca da poštuju njihova radna prava – ne smeju, jer izgubiće i tu crkavicu od koje školuju decu i hrane porodicu. Koleginice naše sagovornice, koja je sama napustila firmu, naplatile su svoj rad tek nakon što su tužile vlasnika za neisplaćene zarade. Njegova firma i danas posluje, a porola se ne menja: „Ako ti nećeš, ima ko hoće da radi“…

Prve za otpuštanje, poslednje za napredovanje

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić, prva žena u Evropi koja je uspela da se izbori i dođe na mesto predsednika jedne velike sindikalne centrale, što je smatrano „muškim poslom“, kaže da je i sama morala da se dokazuje i radi duplo više samo zato što je žena.

„Rodni jaz u Srbiji je najveći u oblasti podele i kvaliteta rada, čak duplo je veći od onog u zemljama Evropske unije. Zaposlenih žena u Srbiji je čak 16 odsto manje u odnosu na zaposlene muškarce, žene su ređe zaposlene sa punim radnim vremenom i rade 5 godina kraće od muškaraca. Izložene su diskriminaciji prilikom samog zapošljavanja i tokom rada. U slučaju racionalizacije radne snage, žene su prve na listama za otpuštanje, a poslednje na listama za napredovanje. Žene su manje plaćene za isti rad, čak za oko 20 odsto muškarac ima veću platu kada su na istom radnom mestu i sa istim stepenom obrazovanja“ – kaže Ranka Savić i dodaje da zbog svih navedenih činjenica, žene primaju i manje penzije.

O ekonomskom položaju žena najbolje svedoči činjenica da je znatno više žena radnica nego poslodavki. Podaci pokazuju da na 100 muškaraca poslodavaca dolazi tek 50 žena na rukovodećim položajima iako je više školovanih žena – na 100 diplomiranih muškaraca diplomira 166 žena.

„Sve što sam se više trudila da ostanem i opstanem, jer od moje zarade je egzistirala cela porodica, to sam više bivala omalovažavana i ponižavana. Mislila sam da će posle ukidanja mesta pomoćnika direktora, kada sam dobila predhodno radno mesto, mobing prestati, zato se nisam žalila, ali nije, bio je to novi početak bespuća. Polako zdravlje počinje da popušta, aritmije, nesvestice, ali radim. Nisam imala kome da se obratim, inspektore nije zanimalo, ili ih je zanimalo nešto drugo…. Mnogo puta, u nizu neprospavanih noći, želela sam da dignem ruku na sebe, jer nisam videla izlaz, dole više nije imalo kud“ – kaže S.L.

Zaposleni u privatnom sektoru „ne smeju da pisnu“

U prijepoljskoj inspekciji rada, ove godine bilo je 6-7 prijava koje su se odnosile na nepravilnosti u vezi sa zaradom, otkazom i to su sve pritužbe radnika i radnica iz državnih ustanova i preduzeća. Kako smo saznali, i u inspekciji znaju da zaposleni u privatnom sektoru „ne smeju da pisnu“ i da se žale na uslove rada, ali oni ništa ne mogu da preduzmu kada nema podnesaka. Ipak, tokom redovnih kontrola, otkrili su oko 20-ak zaposlenih „na crno“ nakon čega su preduzeli odgovarajuće mere.

Poslodavci koji zapošljavaju radnike „na crno“ kada budu otkriveni, dobijaju prekršajnu prijavu i plaćaju kaznu, i to uglavnom između 100.000 i 150.000 dinara koliko Sud najčešće izriče. Njihovi radnici i radnice dobiju Ugovor o radu i tako se ispune zakonske odredbe, bar na papiru. Sa druge strane, žene koje su izložene mobingu i diskriminaciji na poslu, zbog straha od gubitka posla, veoma retko odluče da potraže pomoć od nadležnih organa, pa čak i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnika građana. Zato godinama vode borbu same sa sobom i same protiv pretpostavljenih, gube zdravlje i volju za životom. Tako je i S.L pristala da bude proglašena tehnološkim viškom, odrekla se otpremnine da bi, kako kaže, spasila sebe i svoju porodicu.

„Nisam stradala samo ja, patila je i moja porodica, deca…Kada sam im bila najpotrebnija, nisam imala snage da razmahnem krilima i da ih zakrilim“.

Diskriminaciji i lošim uslovima rada izloženi su i muškarci i žene, ali su žene te koje češće trpe diskriminaciju, a samim tim pre se i odluče da je prijave. Rodni jaz vidljiv je i na razgovorima za posao jer muškarce niko ne pita da li uskoro planiraju brak i decu. Ne moraju ni da brinu da li će nakon trudničkog i porodiljskog odsustva njihovo radno mesto biti proglašeno tehnološkim viškom.

foruminfo.rs

nuns u fokusu

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Pin on Pinterest0

PROJEKTI

Pravna pomoć članicama PU „Lokal pres”

U 2017. godini nastavlja se višegodišnji projekat Pravna pomoć članicama PU „Lokal pres” čiji je cilj da doprinese višem stepenu profesionalizma članica PU „Lokal pres” i putem primene novinarskog kodeksa doprinese boljem i kvalitetnijem informisanju građana u lokalnim zajednicama. Projekat je finansijski podržan od strane Civil Rights Defenders Tokom projekta  planirane su aktivnosti: Zastupanja članica […]

DETALJI O PROJEKTU
Mladi mediji

PU Lokal pres u partnerstvu sa DW Akademiom realizuje trogodišnji projekat „Mladi mediji“. Osnovni ciljevi projekta su: – pružiti pomoć medijima koji već nude (informativne) sadržaje za mlade ciljne grupe kroz konsultacije, in-house treninge, razmenu iskustva itd. – poticati kreiranje novih inovativnih (informativnih i participativnih) formata za mlade, pri tome i za socijalno ugrožene grupe […]

DETALJI O PROJEKTU
Pravna pomoć članicama PU ’’ Lokal pres’’ u 2016.

Cilj višegodišnjeg projekta „Pravna pomoć članicama PU „Lokal presa” je da doprinese višem stepenu profesionalizma članica PU „Lokal pres” i putem primene novinarskog kodeksa doprinese boljem i kvalitetnijem informisanju građana u lokalnim zajednicama. Projekat je finansijski podržan od strane Civil Rights Defenders Realizacijom projekta Pravna pomoć članicama PU „Lokal pres” ostvareni su sledeći rezultati: Uspostavljena […]

DETALJI O PROJEKTU