ŽENE U AGROBIZNISU

Jedan od najvećih problema učešća žena u kreiranju poslovne politike poljoprivrednog gazdinstva leži u činjenici da samo mali broj njih ima status vlasnice, odnosno jedva 17 odsto žena su nosioci poljoprivrednog domaćinstva. Taj prvi kamen spoticanja je očigledan već u trenutku kada bi preduzetnica u agrobiznisu poželela da uzme kredit. Za odobrenje bilo kakve bankarske pozajmice neophodno je da žena bude vlasnica nepokretnosti.
Drugi problem nastaje iz poslovnog okruženja koje uglavnom čine muškarci. Ta muška „koalicija“ sa nepoverenjem i sumnjom gleda na ženu preduzetnicu, pa je s toga njoj potrebno mnogo više napora i energije da sruši predrasude kojima je okružena, nego da razvije sopstveni posao. Jedna od predrasuda je podela na muški i ženski posao, pa često srećemo seoske žene koje i kada otpočinju sopstveni biznis, prohodnost i podršku imaju za razne delatnosti u okviru ručnih radova, kuvanja, mešenja, ali veliki otpor izaziva činjenica da bi žena poljoprivrednica mogla da upravlja imanjem, njegovim finansijama, da planira proizvodnju.
Još jedan je problem pred svakom ženom koja bi da gradi karijeru, a toga nisu pošteđene ni poljoprivrednice, a to je takozvani „stakleni plafon“, limit, granica do koje okruženje misli da žena može da dođe. Unapred određen prostor u kojem žena može da funkcioniše i ostvaruje svoje poslovne ambicije.
Milica je na nagovor svog oca završila agronomiju. Kaže da je otac tako savetovao jer nema muških potomaka, a imanje je veliko, razrađeno, pa da bi imao stručnu pomoć. Nije se protivila jer joj je i samoj bila bliska pomisao da se bavi agronomijom. Fakultet je završila u roku, sa odličnim prosekom, tokom semestralnih raspusta intenzivno pomagala na imanju, a sa diplomom inženjera agronomije razumela je da je stekla stručnost koju bi otac poštovao. Međutim, već na primeni agro-tehničkih mera, kaže ova mlada žena, počeli su problemi. Otac je navikao da radi na određen način i nije hteo da prihvati savete svoje ćerke, jer za njega je ona to, a ne agronom. Kako bi izbegla svađu u kući, predložila je da joj otac odvoji deo zemlje koji će ona da obrađuje, pa da uporede prinose. „Srećom da je hteo da pomogne u finansiranju, jer ja za početak nisam imala ništa. Da je trebalo da obezbedim sva početna ulaganja sama, nikada ne bih uspela, jer se ništa ne vodi na mene, pa mi ni krediti nisu bili dostupni.“ Kada je otac video da je njeno povrće kvalitetnije, sa manje „hemije“, da je prinos veći i da Milica postiže veću cenu na tržištu i sam je shvatio u kolikoj je zabludi bio što je u startu nije poslušao. „Sada nema problema što se tiče mojih saveta kao agronoma, ali još uvek se „natežemo“ šta i gde da se sadi li seje. On razume da ja bolje od njega vladam materijom, da je njegov metod zastareo, pa čak i po zdravlje opasan donekle, i sve mu ja to polako i lepo objasnim, ali njegova reč je poslednja, jer se celokupno imanje vodi na njega. Malo, po malo osvajam, ali muka je to velika sa njim. Neki put kad se naljuti, kaže da je bolje da sam medicinu studirala, tu se ne razume ništa, pa bi me sve slušao. „I Milici je jasno da joj je otac odredio granicu do koje može da učestvuje u planiranju proizvodnje i to je jako boli, jer bi mnogo uspešnije poslovali kada bi, kako kaže, otac sledio sve njene savete. Trenutno ne razmišlja o pokretanju sopstvene proizvodnje, ali kaže da bi, kada se na to bude odlučila, prvo napraviti udruženje sa sličnim ženama. „Samo ukoliko budemo organizovane možemo nešto da uradimo. Tako bismo bile i na tržištu jače, troškovi bi nam bili manji, jer ne bi svaka za sebe morala da kupuje sve mašine, već bismo preko udruženja. ma, brojne su pogodnosti, od konkurisanja za fondove do plasmana na tržište. Svako će radije da poslovno sarađuje sa nekim ko obrađuje nekoliko stotina hektara, nego sa nekim ko to radi na 5-6.“
Još primera

Postoje brojna udruženja žena sa sela koje su se organizovale i izašle na tržište, ali problem je što su njihove delatnosti svedene na domaćičke poslove. One kuvaju džemove, slatko, prave ajvar, štrikaju džempere, heklaju. Ovakvi poslovi nisu beznačajni jer doprinose povećanju kućnog budžeta, što je od ogromne koristi na selu gde je teško doći do aktivnog keša. Zahvaljujući svom radu ove žene su obezbedile kakvu takvu finansijsku samostalnost, pod uslovom da im muški članovi porodice ne oduzimaju zaradu, što nije retkost.
Problem je i što lokalne samouprave uglavnom kroz programe podsticaja žena na selu, sredstva opredele baš za ovakve programe. Velika je retkost da se kroz programe podsticaja žena na selu daju sredstva za nabavku poljoprivrednih mašina, matičnih stada, kupovinu zemlje. Za bilo šta što ne bi smeštalo ženu u kuhinju ili uz šporet.
Postoje organizacije, što državne što nevladine, koje se bave besplatnom edukacijom žena u agrobiznisu i njihova je uloga vrlo bitna, jer stečena znanja žene jednom mogu da iskoriste kako bi se finansijski osamostalile. Međutim, doći do početnog kapitala za ulaganja je za većinu žena sa kojima smo razgovarali kao putovanje na Mars.
Dušica je išla, kako kaže, na sve obuke za koje je čula da se održavaju u blizini njenog sela. „Sada imam znanje, ali nemam para da to znanje pretočim u posao. Nadala sam se da će Ministarstvo poljoprivrede imati neki program za žene na selu, neka podsticajna sredstva, neki kredit sa hipotekom na proizvodnju, ne na zemlju ili kuću, međutim, džabe sam se nadala. To što su oni obezbedili plaćeno bolovanje za žene na koje se vodi domaćinstvo za veliku većinu nas žena na selu, ne znači ništa. Nama je potreban novac da pokrenemo proizvodnju. Deset godina sam ja spremala i prodavala zimnicu i šparala za neki veći posao. Znaš koliko sam para imala posle deset godina? Taman da mužu pomognem da popravi neke kvarove na mehanizaciji. Eto, toliko. Kada bih došla do nekog novca da uložim u , na primer organsku proizvodnju na većoj površini. To je sada moderno. Ali ja prvo treba zemlju da „izlečim“, da plaćam kontrole kvaliteta, da nabavim zaista organsko seme, uradim sistem za navodnjavanje, ma puno ulaganja. Zavisno od parcele, trebalo bi mi od 15 do 30 hiljada evra. To na malom parčetu zemlje da se radi, na 5 – 6 ari, nema vajde. Ja to radim već za našu ishranu, ali za ozbiljnu proizvodnju nemam.“

Prednosti udruživanja

U brojnim zemljama Evropske unije postoje posebni fondovi za podsticaj žena i mladih na selu. Negde su oslobođeni poreza nekoliko godina, negde vraćaju sredstva iz proizvodnje sa dužim grejs periodom, negde su bespovratna za nabavku opreme, modernizovanje proizvodnje, čak i za gradnju kuća ukoliko se opredele da iz grada prelaze da žive i rade u selu. Ono što stvarno izdvaja poljoprivredne proizvođače u inostranstvu od naših, a to uključuje i žene, jeste udruživanje. Kod nas zadruge nisu popularne jer nose balast prinudnog udruživanja u vreme socijalizma. Međutim, danas su one sasvim drugačije organizovane, predstavljaju poslovno udruženje, imaju status pravnog lica, a koristi su brojne. Decenijama unazad suočavamo se sa usitnjavanjem poseda, odlivom stanovništva sa sela, rešenje ovog problema leži u zadrugarstvu, koje bi moglo da uposli visoko obrazovane kadrove, sa njima bi se brže usvajale nove tehnologije, transfer tehnologija bi bio brži, a posredno bi sve to uticalo na razvoj kulture i podizanje društvene svesti. Današnji mali proizvođači imaju problem sa plasmanom proizvoda na tržište, robu prodaju po niskim cenama u odnosu na cenu proizvodnje. Sa postojanjem zadruga, proizvodnja bi manje koštala, troškovi bi bili manji, a prinos veći. Zadruge predstavljaju poslovna udruženja zadrugara pri čemu ih snabdeva energentima, repro materijalom, sredstvima za proizvodnju. Dakle, ako se nekoliko malih proizvođača udruži u zadrugu već veličinom ukupnog poseda dobijaju bolji start od onih koji nisu u zadrugama. To važi i za žensko preduzetništvo na selu. Više poljoprivrednica udruženih u zadrugu, mnogo lakše će doći do svega neophodnog za proizvodnju, od novca, preko reproduktivnog materijala i mehanizacije, do tržišta i zarade. U Srbiji više od 600.000 gazdinstava ima manje od 5 hektara obradive površine, što znači da proizvode samo za svoje potrebe i da je tu viškova za tržište jako malo. Udruživanjem se slika koristi drastično menja. Zadrugari solidarno učestvuju u radu zadruge shodno veličini unetog poseda, lakše dolaze do tržišta, lakše plasiraju svoje proizvode, kao što ih i proizvodnja neuporedivo manje košta.
Lokalne uprave bi mogle puno da urade na ovoj problematici kada je udruživanje žena na selu u pitanju. Savetodavna uloga je uglavnom ostvarena, ali u agrarnim budžetima nema podsticajnih sredstava za žensko preduzetništvo na selu. Čak ni republičkim budžetom nije tako nešto predviđeno, nema posebne linije za žene, kao što ni banke nemaju kreditne linije za žene preduzetnice na selu.
Neka istraživanja pokazuju da bi žene iz gradova, koje su nezaposlene ili nisu zadovoljne poslovima koje sada obavljaju, rado pokrenule nešto na selu. Za to su im potrebna sredstva, ali stimulativna. Ovakvih žena je najviše među kategorijom srednje obrazovanih, između 30 i 40 godina starosti. Dakle, već imaju neka znanja, otvorene su za sticanje novih, a spremne da počnu nešto novo. Za svaku zemlju to je veliki potencijal.
Dragana ima 39 godina i već se sa drugaricama na placu jedne od njih, oprobala u povrtarstvu. Doduše malo, tek da imaju za svoje porodice povrća u sezoni i malo za zimnicu. dragana je bez posla, kao i još dve njene prijateljice. sve tri intenzivno izučavaju stručnu literaturu o poljoprivredi, raspituju se kod iskusnijih i rado bi se preselile na selo. Problem kupovine kuće i imanja ne postoji, jer bi prodale nepokretnosti u gradu, što bi podmirilo te troškove. Problem je novac za ozbiljniju proizvodnju kojom bi izdržavale porodice. „Neću da idem grlom u jagode, moram da krenem u sve to sa razumnim rizikom. Šta to znači? To znači da mi je potrebna podrška u finansijama za start. Nemam hrabrosti da uzmem neki od hipotekarnih kredita na to buduće imanje, jer i banke njihovu vrednost procenjuju ispod svakog nivoa. Kad bi mi sad neko dao kredit ili neku drugu finansijsku stimulaciju na 3-4 godine, znaš šta bih napravila u selu. Raj! Da bude dobro i mojoj porodici i drugima. Evo, nas četiri za početak bismo napravile zadrugu, animirale bismo i još neke druge žene koje žive na selu. Interesuje nas organska i proizvodnja začinskog bilja. Sve smo školovane, obrazovane, ali posla za nas u gradu nema. Firme propale, stečaji, privatizacije, racionalizacije zaposlenih i džabe ti fakultet. Nisam ogorčena, samo pokušavam da snađem u svemu ovome. Zato i mislim da bi i lokalni i republički budžeti i fondovi morali da imaju sredstva za nas koji bismo se, ako taj novac dobijemo, čak i obavezale da, šta znam, narednih 30 godina proizvodimo određene kulture.“
Draga i njene prijateljice nisu usamljeni, izdvojeni slučaj. Sve češće se u medijima nailazi na oglase u kojima neko traži da kupi poljoprivredno gazdinstvo. Još samo da se vodi na ženu i eto razloga i državi i lokalnim uprava da kroz agrarne ili neke druge budžete realizuju program revitalizacije sela, unapređenja proizvodnje, zadrugarstvo. Nije teško sprovesti, nisu potrebna prevelika sredstva (već postoje, samo im treba malo promeniti namenu), samo je potrebno malo dobre volje i pogleda u budućnost.

Gorica Gligorijević – Gazda