Sudeći prema tekstu Predloga Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, država kreće u oštar obračun sa nasilnicima. Predviđena i Centralna evidencija nasilnika
Konvencija Ujedinjenih nacija definiše pojam nasilja prema ženama: „Nasilje prema ženama je ispoljavanje istorijski nejednakih odnosa društvene moći između muškaraca i žena koji su doveli do diskriminacije nad ženama od strane muškaraca i di sprečavanja potpunog napretka žena. Nasilje nad ženama je jedan od osnovnih društvenih mehanizama kojima se žene prisiljavaju da budu u podređenoj poziciji u odnosu na muškarce. Nasilje prema ženama je prepreka u postizanju jednakosti, razvitka i mira.“
U trenutku nastajanja ovog teksta poslanici Skupštine Republike Srbije razmatraju predlog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i izmene Krivičnog zakona. Usvajanjem ova dva akta Srbija bi po prvi put imala sveobuhvatan sistem koji bi trebalo da pomogne onima koji ne mogu sami da se brane. Tu tezu su predstavnici predlagača, vlade Srbije, više puta isticali u javnosti. Ministarka pravde, Nela Kuburović je tokom rasprave rekla da je svrha predloga ovog zakona da spreči nasilje uvek kada postoji neposredna opasnost od njega, ali i da se pravovremeno pomogne žrtvi, dodala je i da se uvodi princip u kome počinilac nasilja ne sme da ostane sa žrtvom uvek kada postoji neposredna opasnost od nasilja. Kuburović je takođe navela da se novim zakonskim propisom uspostavlja kontinuitet zaštite žrtve od nasilja, sve dok se ona sama ne oporavi, pri čemu nasilnik snosi odgovornost.

Šta je novina

Nov Zakon o sprečavanju nasilja u porodici uvodi neke nove mere. Pre svega udaljavanje nasilnika iz porodice i zabranu prilaska žrtvi, ali i profesionalno-disciplinsku odgovornost za službenike koji ne budu postupili u skladu sa Zakonom. „Ono što je bitno, udaljavanje može da traje 48 sati i to policijski službenik može da odredi, a nakon toga, na predlog javnog tužioca, sud može da odredi da se hitna mera produži za još 30 dana“, istakla je Kuburović za beogradske medije. Ukoliko dođe do kršenja hitne mere, od strane nasilnika, može da bude izrečene kazna zatvora do 60 dana u prekršajnom postupku, tada bi sud mogao brzo da reaguje. Prva 32 dana, po mišljenju zakonodavca, daje dovoljno vremena žrtvi da se oporavi i donekle osamostali, da bude zaštićena. Po prvi put zakon definiše obaveznu saradnju svih organa, uključuje vaspitne i zdravstvene ustanove, a po potrebi i Nacionalnu službu za zapošljavanje, ukoliko je zlostavljanje ekonomskog karaktera. Po prvi put, takođe, predviđena je odgovornost za profesionalce koji ne budu adekvatno reagovali, ističe ministarka Kuburović, „Za službeno lice koje zna za nasilje, a ne reaguje na njega, predviđena je prekršajna kazna. Ono što je bitno, usvojili smo određene amandmane koji pojačavaju tu odgovornost, koja se odnosi na javne tužioce i sudije. Ukoliko ne postupaju u predviđenim, hitnim rokovima to će predstavljati disciplinski prestup.“
Nov Zakon uvodi i dva nova krivična dela, polno uznemiravanje i proganjanje. Istovremeno sa novim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, usvajaju se izmene u Krivičnom zakoniku kojima se uvode krivična dela do sada ne primenjivana u praksi, a to su proganjanje, polno uznemiravanje i zabrana prisilnog braka. Pored ovih novih krivičnih dela, biće pooštrene sankcije za neka već postojeća. Za dela kao što su silovanje i obljuba više neće biti moguća blaga ili uslovna kazna. „Cilj novih zakonskih rešenja je da zaštiti sve ranjive kategorije, žene, stara lica, decu, bolesne, sve koji su ranjivi i koji ne mogu da se brane“, istakao je i državni sekretar u Ministarstvu pravde, Radomir Ilić.

Šta je čiji zadatak

U okviru borbe protiv nasilja u porodici u Republičkom javnom tužilaštvu biće formiran registar nasilnika. U ovu Centralnu evidenciju o slučajevima nasilja u porodici neće se naći samo procesuirani odnosno već okrivljeni, nego i oni koji su prijavljeni za neki oblik nasilništva. Takođe u Centralnu evidenciju biće unete i mere koje su nasilnicima izrečene. Cilj evidentiranja je onemogućavanje nasilnika da se brani pred sudom da prvi put počinio nasilje ili d aga nije počinio uopšte.
Zakon je obavezao policiju, odnosno nadležne u policijskoj upravi, da vode evidenciju o prijavljenim slučajevima nasilja u porodici, određivanju i sprovođenju hitnih mera i mera zaštite od nasilja u porodici koje su propisane Porodičnim zakonom. To znači da će policija imati obavezu da evidentira podatke o učesnicima prijavljenog slučaja, podatke o mogućem počiniocu nasilja, o proceni rizika, o određivanju hitnih mera ili mera za njihovo produženje i sprovođenje.
Sud je takođe dužan da vodi evidenciju o hitnim merama i merama zaštite od nasilja u porodici. Nadležno javno tužilaštvo ima obavezu da vodi evidenciju o produženju hitnih mera i zahtevu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici, dok će područni Centar za socijalni rad biti dužan da vodi evidenciju o sprovođenju individualnih programa zaštite žrtve.
Sve ove evidencije biće zavedene u Republičkom javnom tužilaštvu u elektronskom obliku i činiće Centralnu evidenciju o slučajevima nasilja u porodici. Pristup svim podacima imaće samo zamenim javnog tužioca, dok će ostali organi imati ograničen pristup u skladu sa svojim nadležnostima.

Statistika nasilja

Statistika istorije nasilja nad ženama u Srbiji je poražavajuća. Za samo deset poslednjih godina u našoj zemlji ubijeno je 327 žena u porodičnom nasilju, od čega 33 u ovoj godini. Uz ovo, svaka treća žena u Srbiji žrtva je fizičkog nasilja u porodici, svaka druga žrtva je psihičkog nasilja, dok je svaka četvrta bila bar jednom izložena fizičkom zlostavljanju u porodici. Prosečno svakog trećeg dana mediji izveštavaju o nekom slučaju nasilja u porodici. U 25 odsto slučajeva nasilje se ponavlja više od pet puta, u 18 odsto slučajeva pored žene, zlostavljani su i drugi članovi porodice, u 74,8 odsto slučajeva nasilja nad ženama nasilnik je sadašnji ili bivši muž, dok su u ostalim slučajevima to roditelji ili deca. Pri tome samo 16,5 odsto slučajeva nasilja u porodici prijavljuje se policiji, dok čak 7,4 odsto nasilnika koristi oružje ili oruđe kojima nanose teške telesne povrede, a 37,2 odsto njih to radi pod dejstvom alkohola. Znatno više starijih žena trpi nasilnika, od mlađih koje su spremna da ga napuste, bez obzira na to da li imaju decu i da li će moći samostalno da se staraju o sebi i njima nakon što raskinu takvu zajednicu.
Na jednom javnom skupu, održanom polovinom novembra u Beogradu, Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra iznela je podatak da je za krivično delo nasilja u porodici u prošloj godini osuđeno 1.778 osoba, od čega 6 odsto žena, doka za krivična dela protiv polne slobode nema nijedne osuđene žene.
Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici trebalo bi da u budućnosti donese neku drugačiju sliku o ovom zaista velikom problemu u Srbiji. Nasilje neće biti u potpunosti iskorenjeno, kao što nije nigde, ali bi moralo da bude znatno smanjeno, a žrtve osnažene da se suprotstave, kao i da dobiju svu moguću pomoć od države i društva, kao bi se izvukle iz ruku nasilnika.
Primeri iz Evropske unije
Prve inicijative protiv nasilja nad ženama u Evropi pokrenute su sedamdesetih godina prošlog veka. Prvo sklonište za žene otvoreno je 1972. godine u Londonu, četiri godine kasnije to isto je učinjeno u Berlinu, a u Austriji 1978. godine. Poslednja navedena zemlja je primer kako se efikasno radi na tom polju, jer u narednih 25 godina u Austriji je stvorena mreža ženskih skloništa, SOS telefona i savetovališta za žene žrtve nasilja. U većini slučajeva inicijatori su bile ženske grupe i skoro sva skloništa, kod nas poznata kao „sigurne kuće“, vode ženske nevladine organizacije. Skloništa su skoro stoprocentno finansirana iz državnog budžeta, dok je privatno finansiranje zanemarljivo. Organizovan je i određeni broj savetovališta za žene, savetovališta protiv seksualnog nasilja. Od 1999. godine postoje besplatni SOS telefoni namenjeni ženama žrtvama nasilja, koje rade 24 sata dnevno i njih finansira savezna vlada Austrije. Od sredine devedesetih, postoje i Interventni centri koji su nastavak ili dopuna mreži podrške. Mreža organizacija za pomoć i podršku predstavljaju preduslov za eliminaciju nasilja nad ženama i obezbeđivanjem pomoći društvo i država pokazuju da se problem nasilja nad ženama tretira ozbiljno i da se žrtve aktivno podržavaju. To je stav Austrije i zbog toga se centri osnivaju u većem broju, kako bi bili fizički dostupni ženama i u najzabačenijim delovima zemlje. Grananje mreže je neophodno za rad na prevenciji koju sprovode policija, sudstvo, društvene, obrazovne i zdravstvene institucije, jer njima su ženske organizacije potrebne kao partneri u savetovanju i podršci ženama i deci, žrtvama nasilja. Uloga ženskih organizacija je u Austriji jako važna jer one moraju da sprovode i primenjuju zakonske odredbe na efikasan način. Kao u Srbiji, i u Austriji beg od nasilnih odnosa može biti težak i opasan, žrtve su po pravilu ozbiljno traumatizovane i potrebna im je podrška i sigurno mesto. Obezbeđivanje sigurnog skloništa je u takvim situacija prva i najbitnija mera. Rasprostranjenost ženskih skloništa predstavlja primer dobre prakse. Prema podacima WAWE iz 2002. godine u Južnoj i Istočnoj Evropi postojale su zemlje bez ijednog ženskog skloništa. Ta slika je danas promenjena, a prema preporukama ekspertske grupe Saveta Evrope trebalo bi da postoji po jedno mesto u skloništu na 7.500 stanovnika, minimum je jedno mesto na 10.000. Pri tome skloništa ne bi trebalo ženama da nude samo bezbedan krov nad glavom, već i kompletnu odgovarajuću pomoć, zaštitu i sigurnost. Hoćemo li dostići taj standard?
Gorica Gligorijević / Gazda