Iako zakoni o sprečavanju diskriminacije postoje, ona se, ipak, ne može iskoreniti. Kod nas je diskriminacija prema osobama sa invaliditetom retko kada direktna, ali se malo zna da je i nepostojanje odgovarajućih vozila, prilagođenih ivičnjaka i rampi, takođe oblik diskriminacije

U Srbiji su na snazi dva antidiskriminacijska zakona, prvi o sprečavanju diskriminacije nad osobama sa invaliditetom i drugi o opštem sprečavanju diskriminacije. Postojanje zakona, međutim, ne znači da diskriminacije nema. Ivanka Jovanović, izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS) kaže da je to pojava od koje nisu zaštićene osobe sa invaliditetom ni kod nas, ni u drugim zemljama.

– Iako imamo zakone, diskriminacija se i dalje dešava. To je pojava koju je teško iskoreniti, naročito ju je nemoguće ukinuti zakonom. Pogotovu je opasna zbog toga što ima više pojavnih oblika, ogleda se u govoru i ponašanju, ali i u onemogućavanju ostvarivanja nekih prava. U manjoj, ili većoj meri svih tih oblika ima i kod nas, ali je diskriminacija uglavnom indirektna i nemamo toliko direktnih primera. Recimo, iako postoji zakon o zapošljavanju, osobe sa invaliditetom i dalje teško nalaze posao. Složeno je pitanje zašto je to tako. Često je to stoga što osobe sa invaliditetom nemaju odgovarajući stepen obrazovanja i nisu konkurentne na tržištu rada, a opet, nemaju ga zato što u sistemu obrazovanja postoje mnogobrojne prepreke i onda ne možemo automatski kriviti poslodavce što ih ne zapošljavaju – kaže Jovanovićeva.

U Beogradu su trenutno dva studentska doma osposobljena za smeštaj i osoba sa invaliditetom. Pored “4. aprila” studenti sa invaliditetom odgovarajuće uslove imaju i u domu “Mika Mitrović”. Užičanin Nikola Kovačević (25) studira bugarski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, a stanuje u “Miki Mitroviću”.

– Što se smeštaja tiče, savršen je i u domu nemam problema jer je potpuno prilagođen. Sa druge strane, na fakultetu nije sjajno jer, poput većine drugih, nije u potpunosti prilagođen osobama sa invaliditetom. Ja nekako uspevam, ali ima i onih koji ne mogu. Nova zgrada ima lift i rampe i podnošljivo je, a na samom fakultetu imaju dosta razumevanja pa i za nedolaske – priča Nikola koji planira da završi i master studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka, a bavi se i streličarstvom, ali je prepreka za učešće na takmičenjima neposedovanje takmičarskog luka.

Borbu sa svešću šire populacije vodi i Milada Lazić, predsednica Sportsko-rekreativnog udruženja osoba sa invaliditetom “Sve je moguće”, koja živi u Domu za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Udruženje čiji članovi mogu biti svi, bez obzira na to da li imaju ili nemaju invaliditet, teži pokazati da ne postoje razlike u mogućnostima ljudi, ali da postoji potreba i obaveza da se stvore jednaki uslovi za sve.

– Naš osnovni cilj je podizanje svesti šire populacije o postojanju osoba sa invaliditetom, njihovim potrebama i mogućnostima. Takođe, i uključivanje osoba sa invaliditetom ne samo u sport, već i u sve druge tokove društvenog života. Kada se čovek oseća samostalnim i korisnim za sebe i društvo, tada dostojanstvenije živi i svima je lepše, i njemu i njegovom okruženju- kaže Milada.

Diskriminaciju nekada ne primećujemo, ili ne shvatamo šta je sve diskriminacija. Nemogućnost korišćenja javnog prevoza zbog toga što su vozila neprilagođena, oblik je diskriminacije kao što su to i neodgovarajući ivičnjaci, nepostojanje rampi, ali i prepreke u zdravstvenoj zaštiti. Izvršna direktorka NOOIS-a kaže da je za poslednjih petnaestak godina društvo učinilo mnogo da se slika popravi, ali nedovoljno da bismo mogli reći da su problemi rešeni.

– Žene sa invaliditetom, na primer, nailaze na velike prepreke prilikom odlaska kod ginekologa, odgovarajućih hidrauličnih stolova u Srbiji nema mnogo, a ni zdravstveno osoblje nije obučeno u dovoljnoj meri. Šta će raditi stomatolog kada mu dođe dete sa intelektualnim smetnjama koje ne može da sarađuje? Kako će lekar bilo koje specijalnosti kontaktirati sa osobom oštećenog sluha? Nisu, međutim, samo lekari neobučeni, već je tako i u svim drugim oblastima. Stalno naglašavamo da je potrebno raditi sa stručnjacima svih profila, novinarima, urednicima, sudijama, službenicima… Svi su oni stručni u svojim oblastima, ali im je za kontakt sa osetljivim grupama potrebna dodatna obuka. Neophodno je obučiti ih kako da komuniciraju sa osobama sa invaliditetom, u kom obliku da pruže informacije. Često se dešava da se, umesto osobi sa invaliditetom, obraćaju njenom pratiocu – kaže Jovanovićeva dodajući da je sve to dugotrajan proces i posao koji nema kraja.

LOZNIČKE NOVOSTI