Pre dva meseca
Kruševac se našao u udarnim vestima svih nacionalnih i svetskih agencija, ne
zato što je dostigao značajne domete u privrednom, kulturnom ili
infrastrukturnom rastu, pa ni zato što su među njegovim žiteljima uspešni stručni
i naučni radnici, inovatori, pronalazači, najbolji studenti i srednjoškolci,
vredni poljoprivrednici – mada je prema mnogim od navedenih tema mogao da zasluži
takvu medijsku pažnju. Umesto toga, on je mesto medijske zvezde zaslužio –
osnivanjem "Garde svetog kneza Lazara".

Fotografija sa
dvadesetak namrštenih momaka u crnim majicama sa grbom rasformirane JSO i
porukom "Nacionalizam je bolest – potražite lek" obišla je svet, a
sve "novinarska pera na glasu" našla su za potrebno da se povodom
ovog događaja oglase komentarima koji su se kretali u dijapazonu od ozbiljne
zabrinutosti do igre na račun nacionalnog folklora, ali sva u nivou vrhunske
senzacije. No, kako ovo nije priča o medijskoj percepciji stvarnosti (koja bi
se, ukoliko najšire posmatramo pojam "ekstremno" mogla naći i kao
tema jedne ovakve priče), već o samoj
stvarnosti, valja reći da je događaj koji je tako bombastično najavljivan završio
kao osrednja politička tribina pred nekoliko stotina okupljenih građana ( samo
delom Kruševljana, a još manjim delom mladih), te da je u samom Kruševcu tako i
doživljena. Istina, na toj tribini su se mogle čuti poruke poput "ovo je
prvi hitac, simbolično upućen svima koji hoće da nam otmu Kosovo",
aplauzom su ispraćane reči govornika o tome kako niko ne može da zaustavi
nebesku srpsku vojsku, te da Srbija još jednom u istoriji brani Evropu od
radikalnog islamizma, ali su se, nakon
tribine, ljudi razišli bez naročite doze adrenalina, komentara ili prepričavanja,
stavljajući je tako u okvir koji joj po snazi dešavanja i pripada. Činjenica da
je grupa mladića sa početka priče, za koje se kasnije doznalo da su stigli iz
Kosovske Mitrovice, zadržana na višesatnoj proveri identiteta u ovdašnjoj
policijskoj upravi, kako je saopšteno novinarima, nastavila je da privlači
medijsku pažnju, a sada samo možemo da nagađamo da li bi se anticipirani sukobi
čiji je nastanak policijska akcija bila namerna da spreči, zaista i desili.

Jedina reakcija
ovdašnje javnosti na pomenuti događaj stigla je iz sedišta LDP-a. U saopštenju
ove stranke navedeno je da su vlasti morale da zabrane ovaj skup, te da su "vrednosti modernog i civilizovanog
sveta ponovo meta napada orkestriranih iz najmračnijih tajkunskih-kriminalnih
medija".

Ono, međutim, što
je izvesno i za našu priču ilustrativno, jeste gotovo zanemarljiv broj mladih
Kruševljana koji je ovom događaju prisustvovao.

Ekstremizam ili huliganstvo

Na zgradi Kruševačke
gimnazije, pre dve godine osvanuli su kukasti krstovi, prošle godine su zidovi
Antituberkoloznog dispanzera kruševačkog zdravstvenog centra ispisani porukama
podrške Srpskoj radikalnoj stranci, a pre nekoliko dana na ulazu u kancelariju
LDP-a našao se grafit u kome se nepoznati autor zahvaljuje Legiji. Autori nekih
od ovih "literarnih" pokušaja ovdašnjoj policiji su poznati, neki ne,
ali, kako saznajemo od Slavenka Ivezića,
načelnika odeljenja policije u kruševačkoj Policijskoj upravi, takav prekršaj
je uvek teško dokazati. – Kada je o Gimnaziji reč, policija je doznala da se
zapravo radi o "neslanoj šali" nekoliko mališana. Što se ostalih događaja
tiče, oni su, uglavnom plod uobičajenog političkog prepucavanja. U svakom slučaju,
reč je o sporadičnim i retkim pojavama i teško da bismo mogli govoriti o
ekstremističkom ponašanju, ne samo u Kruševcu, već i na nivou Rasinskog okruga
– kaže Ivezić. Na podsećanje da su nepoznati počinioci prošle godine
devastirali spomen park na Slobodištu, a pre nekoliko nedelja polupali prozore
i oštetili zgrade dečijeg vrtića i osnovne škole u kruševačkom naselju
Lazarica, njegovo odgovor je da je reč o prostom huliganstvu pod dejstvom
alkohola, dodajući pritom da je statistika o ovakvim događajima u Kruševcu daleko ispod uobičajene za gradove
slične veličine. Čak ni nereda na fudbalskim utakmicama, kao najčešćem obliku
ispoljavanja ekstremnog oblika ponašanja, po njegovim rečima, poslednjih godina
gotovo da nema. Od bizarnih događaja u poslednje vreme, prema njegovim rečima,
moglo bi se izdvojiti nekoliko slučajeva skrnavljenja grobova u Kruševcu i
Trsteniku, ali je tu reč o čistoj krađi u cilju sticanja materijalne koristi. –
Sa grobova su ukradene bronzane biste koje su zatim prodavane privatnim topionicama.
policija je većinu počinilaca otkrila i protiv njih su podnete krivične
prijave, a u Trsteniku je jednom licu po tom osnovu određen i pritvor – objašnjava
Ivezić.

"Sivi dom" otvorio vrata

U Kruševcu već
okruglo šest decenija radi Vaspitno popravni dom, jedinstvena institucije te
vrste u zemlji, namenjena vaspitnom radu sa maloletnim licima koja su učinila
prestup i ogrešila se o zakon. Kroz ovu ustanovu, od osnivanja do sada
"prošlo" je oko 10.000 mladih prestupnika oba pola, starosti od 14 do
16 godina, iz čitave bivše Jugoslavije. Danas u njemu boravi 160 štićenika iz
različitih gradova Srbije, pa i Crne Gore, kojima su za najrazličitija krivična
dela, od lakih krađa do ubistva izrečene vaspitne mere od 6 meseci do 4 godine.

Analiza prestupa
koje su počinili sadašnji žitelji ove ustanove, poznate i kao "Sivi
dom" prema istoimenoj seriji, mogli bi poslužiti za osnov za
"skeniranje" problema maloletnog prestupništva na nivou države. Po rečima
šefice prijemnog odeljenja Doma, Živice Pavlović, za razliku od devedesetih
godina kada su preovlađivala laka krivična dela, danas oko 70 odsto žitelja
Doma u dosijeu ima delo sa elementima nasilja, kao što su teški slučajevi
razbojništva, razbojničkih krađa, nanošenja teških telesnih povreda, pa sve do
ubistava.

78 odsto štićenika
je bilo u kontaktu sa drogama, 40 odsto je upućeno na lečenje od bolesti
zavisnosti, a ima i obolelih od hepatitisa C. Većina štićenika dolazi ili iz
razorenih porodica ili nema nikakvu porodicu, navela je ona i naglasila da je
pravo pitanje organizovati prihvat i reintegraciju tih mladih ljudi nakon što
završe svoj boravak u Domu. – Mi ih u Domu u okviru službe za medijaciju, s
ponosom mogu da kažem prve takve vrste ne u Srbiji, već u Evropi, učimo životnim
veštinama, učimo ih da ne koriste ruke umesto reči, dajemo im mnoga
upotrebljiva znanja za kasniji život, ali mi ne možemo da ih pratimo kada izađu
i zato je od prvenstvene važnosti da se za njih organizuje ta vrsta zaštite i
brige i tu je ključna uloga centara za socijalni rad – rekla je Pavlovićka.

Dom je prilikom
nedavnog obeležavanja šest decenija postojanja i zvanično ugasio takozvano
zatvoreno odeljenje. O tome upravnik, Dragan Aksentijević, kaže:

– Zatvoreno odeljenje
već gotovo godinu i po dana nema svoju funkciju, zamenjeno je kategorijom
intenzivnog nadzora do stabilizacije stanja štićenika kao deo procesa u kome
Dom prerasta u savremenu ustanovu koja mladim ljudima u sukobu sa zakonom pruža
zaštitu, edukaciju i rehabilitaciju – rekao je Aksentijević.

On je dodao da
radnici obezbeđenja u Domu više ne nose pendreke kao deo obavezne opreme, te da
je deo njih skinuo i uniforme i da je to dalo izvanredne efekte u radu sa štićenicima.

– Štićenici Doma
su veoma često na ulicama našeg grada, deo su njegovog života, učestvuju u
brojnim gradskim akcijama – kaže Dragan Aksentijević, navodeći da je saradnja
sa gradom, stručnjacima van doma i izuzetno angažovanje oko 250 zaposlenih u
samom domu, doprinelo da ova ustanova pronađe nove puteve pomoći mladima koji
su se ogrešili o zakone.

"Zaboravljena" grupa

– Ova sredina
nije provokativna ni nacionalno ni u
verskom pogledu, te nekih posebnih ekstremnih ponašanja mladih u tim oblastima
nema, niti je za očekivati. Ukoliko se nešto i dogodi, to je po pravilu,
inspiracija situacije i trenutka, ispoljavanje nekog ličnog nezadovoljstva koje
u jednom trenutku egzistira kao grupno – stanovište je kliničkog psihologa
Branka Đorđevića. On, međutim, skreće pažnju
da to što nema evidentiranih oblike ekstremnog ponašanja mladih, ne znači da se
ne mogu javiti, naročito u sredini koja, kao Kruševac, može sloviti za grad
mladih:

– Kruševac ima
veliki broj mladih osoba, a to jeste jedna kritična masa za bilo kakve oblike
ekstremnog ponašanja. Jer u toj masi, jedan procenat je pravilno orjentisan –
našao je svoju orijentaciju u nauci, sportu, umetnosti … Kao drugi ekstrem
imamo grupu mladih koji su se opredelili za neki oblik devijantnog ponašanja i
to predstavlja njihov životni kredo. Veliki procenat mladih, međutim, između
tih grupa je, da je tako nazovemo, neanimirana mladost. Oni nemaju nikakvu
ideologiju, nemaju nikakva politička interesovanja, nemaju neka lična
interesovanja koja bi mogla da ih inspirišu, tako da bilo kakva ponuda koja se
da u prikladnom obliku može da bude promotor neke njihove ekstremne reakcije.

Zato je, naglašava,
Đorđević, potrebna izuzetna doza opreza
prema mogućem ispoljavanju nečega što sada ne možemo ni da predvidimo, a što će
u jednom trenutku mladima da se učini kao neki model ponašanja koji im
odgovara. naročito u svetlu činjenice da se ovom grupom praktično niko
institucionalno ne bavi.

– Sve institucije
koje se bave mladima, bave se samo određenim kategorijama mladih. Prvu grupu
stimulišu kroz različita takmičenja, stipendije, donacije. Druga grupa ima neke
oblike rehabilitacionog rada kroz različite institucije. A ova, najveća grupa,
prepuštena je sebi, što je nedopustivo jer radi se upravo o jednom periodu u
kojem mlada osoba nema nikakvu orijentaciju i ako joj se ne da neki pravac,
usmerenja, ona će krenuti bilo gde.

Đorđević podseća
na neke ranije oblike rada sa mladima i, kako kaže, čak i po cenu da ga
proglase jugonostalgičarom, kroz te primere skreće pažnju na pozitivni uticaj
organizovanog delovanja prema mladima:

– Nekadašnji rad sa omladinskom organizacijom nije bio nikakav rad. Čak
nije imao ni neku jaku ideološku podlogu. Ali je sadržao u sebi neke aktivnosti
zajedništva, grupnog rada, razvijanja nekog vida socijalizacije koji je davao
oslonac mladoj ličnosti. Mladi ljudi očekuju
nešto od te svoje mladosti. Ako ih u nekom njihovom očekivanju frustriramo,
neko drugi koji nudi neko obećanje, makar bilo i falš, lako bi moglo da bude
prihvaćeno.