Petoro mladih
Valjevaca u uredništvu Revije “Kolubara”. Okupljeni su radi zajedničkog
sagledavanja stepena političkog angažovanja svojih vršnjaka ali i radi procene koliko su i
kako su u ovovremenoj Srbiji političke partije zainteresovane za one kojima
pripada budućnost.

To se dogodilo u
smiraj dana (20. mart) koji je ne tako davno odabran za novi praznik Valjeva.
Neizbežan je, otuda, bio njihov osvrt, makar uzgredni, i na tek završenu glavnu
varošku svečanost.

Zajedničko
osećanje svih petoro da ljudi koji dolaze na vlast to ne čine sa ambicijom da
nešto valjano urade za Valjevo i Valjevce Kristina Cvejanov je potkrepila
svečarskim govorom predsednika Valjevske opštine dr Jovana Tomića koji je
najviše govorio o Leliću i manastirima, o nasleđenim i novostvorenim duhovnim
vrednostima a da ni jednom rečju nije spomenuo ni reku Gradac, kojom se
Valjevci ponose, a ni petničku Istraživačku stanicu:

– Očigledno je da
su ljudi koji su sada ovde na vlasti od početka imali drugačiju koncepciju o
tome šta je to što vredi u Valjevu i što bi i finansijski trebalo podržati,
sasvim različitu od interesa nas koji smo znatno mlađi. Može biti da su oni u
takvim svojim htenjima bili i uspešni. Mi, međutim, koji hoćemo sportske
terene, koji hoćemo prostor za mlade nismo naročito oduševljeni time što je
asvaltiran put do Lelića. Bitno je, prema tome, pitanje šta su nam prioriteti.
Ukoliko potrošite, recimo, silan novac na Lelić, a ne rešite ni jedan problem
koji se tiče mladih – niste završili važan posao. Suština je, prema tome, u
znatnijoj participaciji građana u odlučivanju.

Valjevskoj
političkoj savremenosti bila je poklonjena dominantna pažnja i u nastavku
debate za ovim “okruglim stolom”. Prenosimo
poneka od iznesenih viđenja:

David Maksimović,
apsolvent arhitekture, predsednik Društva istraživača “Vladimir Mandić Manda” i
projektant Doma istraživača (u izgradnji): Nedavno asvaltiranje trotoara u
Karađorđevoj ulici za nekoga je, svakako, civilizacijski iskorak Uspeo je da u glavnoj
ulici asvaltira trotoar! Mi bismo, možda, to uradili sasvim drugačije. Postavili
bi ploče, napravili, na primer, nekakve šare jer smo odrasli na asvaltu i on
nam nije civilizacijsku tekovinu nego nam
je to ponešto iznad i izvan toga. Smislili bi nešto što će nadgraditi postojeću
estetiku grada. To nema veze sa ideologijom već sa nekim vrednostima koje
delimo sa ljudima koji u naše ime donose odluke.

Kristina
Cvejanov, likovni pedagog, nekadašnji aktivista u “Otporu”: Šta bi trebalo da
se desi da u Valjevu bude bolje? Odgovoriću jednim primerom. Da sam, recimo,
biznismen koji je kupio veliku kompaniju, na rukovodeća mesta svakako ne bih
zapošljavala komšinicu, kumu, kumino dete ili bratanca, već ljude koji su
kompetentni i koji znaju da rade povereni posao. Zaposliću eksperte koji će
učiniti da ta firma radi dobro i da mi se vrati uloženi novac. Ovde se, u
opštinskoj vlasti, dešava suprotno. Kad na osnovu stečenog poverenja građana
dođu na vlast, umesto da na ključna mesta dovedu stručnjake, ljude koji znaju
te poslove, čine sasvim suprotno: postavljaju ih po političkoj i kumovskoj
vezi, po zaslugama u lepljenju političkih plakata i čude se, onda, što opština ne radi. Kad bi
sutra neka stranka, bilo koja, izašla sa spiskom od, na primer, dvadeset
eksperata, već dokazanih ovde ili gde na strani, i rekla da njih stavlja na
dvadeset ključnih pozicija, ja bih bez dileme za nju glasala.

Andrija
Marjanović, učenik Tehničke škole: Kad se promeni opštinska vlast, nastaje
opšte smenjivanje, čak i ljudi koji su tokom svoga mandata uradili višestruko
više od niza svojih prethodnika. Sasvim se pri tome zapostavlja interes grada;
pretpostavlja mu se interes vladajuće političke stranke. Odnose se prema
dobijenoj vlasti kao izgladneli vukovi prema kakvoj lovini.

Radovan Zekavica,
student (apsolvent) turističkog menadžmenta: Mi smo i za Petnicu i za Lelić, u
tom pogledu nema dileme. Pitanje je samo modela kako ostvariti i jedno i drugo.
Ako kažemo da su nam potrebni sportski tereni, ne mislimo da bi penzionerima
trebalo zatvoriti njihov dom. Radi se o tome da svi društveni aspekti dođu do
odgovarajućeg izražaja.

Nemanja Đurić,
učenik Gimnazije: Kad govorimo o prioritetima, važno mesto trebalo bi da
pripadne podsticanju mladih da se kreativno ostvaruju, da se uključuju u život.
A za to su važan preduslov i informacije koje im se, međutim, ne nude u
dovoljnoj meri. Malo od koga mlad čovek može da očekuje podršku.

K. Cvejanov: Prva
i osnovna stvar koja bi u Valjevu trebalo da se uradi to je da se javna uprava
dovede u red. Ukoliko ona ne funkcioniše na željeni način, to se nepovoljno
odražava na sveukupan život grada.

R. Zekavica: Dve hiljadite
godine – to je moj omiljeni primer, to je ono što mi uliva optimizam da se sve
može uraditi – u Inđiji je na vlast došao čovek od 26 godina, zove se Goran
Ješić. Okupio ljude i napravio bum na nivou Evrope. Ili bar na nivou Srbije.
Našao je ljude koji su spremni rade, na to je i on bio spreman i uradio
fenomenalnu stvar. Dvadeset ljudi mogli bi i u Valjevu slično da učine.

D. Maksimović:
Suština čitavog problema u Valjevu je da se – radi. Utvrditi zajednički cilj i
prema njemu stremiti.

K. Cvejanov: Od
načelnice u Opštini čula sam da tamo radi 40 poljoprivrednih tehničara. Volela
bih da nam neko objasni šta 40 poljoprivrednih tehničara radi u opštini. šta
oni umeju tamo da rade? Dobro, deset ih je u međuvremenu nešto naučilo, ali šta
je sa ostalima. To je suština. Zalud želja da se radi, ako se ne zna šta i kako
bi trebalo uraditi tamošnje poslove. Potrebno je da tamo neko, uz izvesno izvinjenje,
pošalje zbog nekompetencije 150 ljudi na biro za zapošljavanje. A to ni jednoj
opštinskoj vlasti ne ide u prilog. Mnogo je lakše ostaviti ih da sede i piju
kafu i zaposliti 150 novih. Tako se nagomilava birokratski aparat, efikasnost
je nikakva. Nedostaje nam politički pragmatizam kojim je među Srbima raspolagao
jedan jedini čovek – Zoran Đinđić. Ponešto mora da se preseče, boli dakako, ali
drugog izbora nema. Masovno smo omamljeni, niko ne bi da talasa. Otuda i nema
nikakvih suštinskih promena.

D. Maksimović:
Kod nas je duboko uvreženo mišljenje, i kod starije generacije i među mladima,
da su automatski nečasni svi koji se bave politikom. Zbog toga veliki broj
sposobnih ljudi ne žele da se upušta u te poslove. Reći ću i jedan skori
primer. Boris Tadić na gradilištu Doma mladih istraživača. Mene je po
objavljivanju te vesti zvalo iz familije dvadesetoro ljudi, rekli su mi:
“Nećeš, valjda, u politiku!”

R. Zekavica: Da
li mi možemo nešto da uradimo? Siguran sam da možemo! Da li možemo sada da
uradimo. To je veliko pitanje.

Na naše pitanje
da li se političke stranke bore da u svoje redove privuku mlade ljude,
jednodušan odgovor je bio da one to čine samo ukoliko će oni da se utope u ono
što stranke jesu, bez ikakve ambicije da se u strankama nešto menja, da se u
njima nešto talasa. Odveć su začaurene. Svih petoro bilo je saglasno i u tome
da ih svojim sastavima uopšte ne privlače ni valjevski stranački podmlatci.”Ukoliko
su stariji pripadnici stranaka takvi kakvi su im podmlatci, a bar te devojke i
mladiće znamo, nije čudo što ljudi neće da se bave politikom” – zaključio je u
ime svih petoro David Maksimović.