Jana Dimitrović (18) je učenica Ekonomsko-trgovinske škole. Pored toga je i fudbalski sudija. Bavi se muzikom i volontira. Ona vraća nadu da granice ne postoje, poručujući da ih sami stvaramo. Dokazala nam je, a i dalje to čini, da i devojke mogu da rade ono što vole, ukoliko se dovoljno bore za to.
Često se čini da je uprkos svim naporima Vranje ostalo dva veka iza svog vremena, zarobljeno u večitoj borbi za rodnu jednakost. Da li jedna devojka može da bude uspešna na raznim poljima, iako to nisu standardne „ženske“ aktivnosti?
VRANjSKE: Pored toga što ste uspešan đak, stalno nižete uspehe na polju muzike i sporta. Sudite fudbalske utakmice, skoro ste radili u kafiću, brali maline, a stižete i da se bavite aktivizmom. Kako sve to postižete i koja vam je aktivnost najdraža?
DIMITROVIĆ: Vreme je za mene relativan pojam. Trudim se da se fokusiram na aktivnosti koje me čekaju u datom trenutku. Gledam da što bolje organizujem svoje vreme i da uskladim obaveze. Živim u malom gradu, tako da je moguće uraditi više stvari u toku dana. Ne bih izdvojila ni jednu od svojih aktivnosti, jer mi svaka pruža posebno zadovoljstvo i ispunjava na svoj način.
VRANjSKE: Kako ste počeli da se bavite umetnošću i sportom, i kako vam je pošlo za rukom da povežete dva potpuno različita zanimanja?
DIMITROVIĆ: Sportom se bavim od svoje pete godine, kada sam krenula na karate. Kasnije sam se zainteresovala i za odbojku, košarku i fudbal, a nedavno se javila i ljubav prema suđenju fudbalskih utakmica. Muziku sam zavolela kada sam, iz želje da probam neke nove stvari, upisala muzičku školu. Brzo mi je srcu prirastao klavir i pevanje u horu, dok je crtanje bio moj način da iskažem svoju kreativnost. Nije teško povezati ove dve stvari, jer imaju jednu zajedničku karakteristiku: moju ljubav prema njima.
VRANjSKE: Vi ste aktivistkinja. Kada ste počeli da se bavite volonterskim radom, i zbog čega ste uopšte došli na takvu ideju?
DIMITROVIĆ: Aktivistkinja sam postala, može se reći, sasvim slučajno. Išla sam u šesti razred osnovne škole i od drugarice sam načula o nekoj akciji koja je organizovana od strane organizacije „U.G. Pozitiv“. Iako je sve to meni bilo strano i nepoznato, odlučila sam da ipak probam. Prvo što mi se dopalo i privuklo me da nastavim sa aktivizmom bilo je druženje, ali kako sam odrastala i postajala zrelija, sve više sam shvatala značaj aktivizma i pozitivnih promena koje donosi.
VRANjSKE: Da li ste ikad imali otežavajuće okolnosti u onome što radite, samo zbog toga što ste devojka?
DIMITROVIĆ: Često se na utakmicama susrećem sa pogrdnim komentarima i dobacivanjima tipa „sudija nije muško“, „zameni zastavicu varjačom“ i slično. Trudim se da se ne obazirem na takve komentare i da nastavim da radim ono što volim najbolje što mogu.
VRANjSKE: Da li biste našim čitaocima otkrili tajnu kako uspevate da budete uspešni na svim poljima?
DIMITROVIĆ: Sebe ne smatram uspešnom, uglavnom sam samokritična, draže mi je da o mojim uspesima i kvalitetima govore rezultati koje ostvarujem.
VRANjSKE: Kako provodite svoje slobodno vreme i imate li ga uopšte pored svih obaveza?
DIMITROVIĆ: Trudim se da svoje slobodno vreme iskoristim na najbolji mogući način, da ga provedem u krugu porodice i prijatelja. Volim da čitam knjige, gledam filmove, učim da sviram gitaru, da se bavim kreativnim radom, i da, obožavam da se grlim!
U VRANjU VLADA PATRIJARHAT
VRANjSKE: Koje je vaše mišljenje o rodnoj ravnopravnosti i položaju devojčica i žena u Vranju?
DIMITROVIĆ: Mislim da je patrijarhat još uvek zastupljen u Vranju i da je zbog toga jako bitno podići svest o polnoj ravnopravnosti i jednakim pravima za sve.
Ničić Emilija
Tomić Emilija