Nema istine u krilatici: Ko se bije, taj se voli. Možda u dečijoj šali, ali u realnom životu ona oslikava nezdrav odnos među partnerima, supružnicima, parovima. Tamo gde ima ljubavi, razumevanja i poštovanja, nema batina, nema ponižavanja, nema ucena, nema nasilja. Nasilja su raznolika i teško ih je prepoznati na prvi pogled, posebno ukoliko se radi o psihičkom zlostavljanju.

Psihičko zlostavljanje

Ako partner viče, grdi, psuje, bahati se, ljuti bez vidljivog razloga, možemo da govorimo o psihičkom i emocionalnom zlostavljanju. Stručnjaci kažu da ovakav partner mora da zna sve o kretanju i aktivnostima, kontroliše svaki potez, odluku, razmišljanje. Manipuliše žrtvu do mere da počne da se poigrava sa njom. Pokušava da uruši samopouzdanje, samopoštovanje, a pokušava i neretko uspeva, da žrtvu izoluje iz društva i okruženja.
Milena (42) kaže da je njen muž od početka braka bio vrlo rezervisan prema njenoj porodici i prijateljima. „Zamerke je imao na svakoga. Te ova ti drugarica aljkava, ne volim kad dođe, te tvoja majka baš voli da ‘soli’ u našoj kući, otac ti je neradnik, na njegovom imanju ja bih raj stvorio, šta ima da ideš kod one ludače na kafu, ona po ceo dan samo kafeniše i ogovara, nije to društvo za tebe. Posle nekog vremena počeo je da me upoređuje sa svima o kojima nije imao lepo mišljenje i tvrdio da sam čak gora od njih. Često je znao deci da kaže: Vidite kakva vam je majka, glupača, ni da se očešlja ne zna kao žena, kome ona treba. Onda je počeo da prosipa i baca sve što skuvam, da namerno napravi nered kad sredim kuću, pobaca sve po podu i kaže kako je sad bolje i lepše nego što sam ja uradila. Nazivao me je glupačom i aljkavušom. Živeli smo u zajednici sa njegovim roditeljima, koji su na sve to ćutali. Vremenom njegov bes na mene je rastao i do batina je lako došlo. Prvo šamar jer mi je pregorela korica na hlebu, a onda, kad se nisam usprotivila, batine su postale sve češće. Još je bio i ljubomoran. Kad nam neko od komšija ili njegove rodbine dođe u kuću, samo sam u pod gledala. Tako je to trajalo 12 godina, dok moj brat jednog dana nije uživo video šta mi je muž uradio. Spakovao me i vratio kod roditelja, a mom mužu zapretio. Sad ne dobijam batine, moji me neguju, jer se lečim, ali tuga mi je ogromna jer decu retko viđam. Dođu, mučenici kradom od oca, jer sam u susednom selu. Izgrlimo se izljubimo i brzo žure nazad da zlotvor ne primeti. Veliki su momci, od svega ih sramota, ali ne smeju da mu se suprotstave, ostaviće ih bez igde ičega. Tako trpimo i deca i ja, a li kad stanem na noge, kad se oporavim psihički, znam šta treba. Prvo tužba za razvod, a onda počinjem da radim. Rešile smo snajka i ja da radimo nešto zajedno. Ona i brat su mi najveća podrška. Ako krene sve kako treba i decu ću da dovedem kod mene, ima gde, dve kuće u dvorištu imamo. Pa, ćemo polako sve.“
Stručnjaci upozoravaju da svaki osećaj ograničavanja u nekoj vezi, osećaj da veza guši, da partneri nisu slobodni, da se osećaju izmanipulisano, kontrolisano, nemoćno, a taj osećaj se učestalo ponavlja, predstavlja patološku vezu. Ukoliko ne postoji spremnost partnera da se potraži stručna pomoć psihologa, savetovališta, psihijatara, sva ova osećanja narastaju i počinju da razaraju i partnere i vezu. Najgore je kada žrtva u samoodbrani i sama postane nasilna, pa takve veze imaju fatalan kraj. Brojne studije i istraživanja pokazuju da ni situacija u kojoj žrtva pomisli da će „boljim“ ponašanjem ispraviti stvari, nije pravo rešenje, jer niti je žrtva kriva za maltretiranje, pa treba nešto kod sebe da popravlja, niti će zlostavljač zbog toga promeniti ponašanje.

Ekonomsko zlostavljanje

Neretko žene kažu da im muževi, partneri, očevi ili braća, kontrolišu ili uskraćuju pristup novcu, da ih onemogućavaju da zarade. Ovo je posebno prisutno u seoskim sredinama, gde čak i kada žena doprinosi porodičnim finansijama, najčešće nema priliku i da njima raspolaže. Takav odnos se definiše kao nasilnički, jer žene nemaju pristup sredstvima, time postaju ekonomski zavisne od nasilnika i to predstavlja najveću prepreku da žena napusti nasilničku vezu. O ekonomskom nasilju se retko govori, često se predstavlja kao nešto normalno, čak prirodno, jer po uvreženom, patrijarhalnom stavu, žena treba da rađa i čuva decu. Složenost ekonomskog nasilja nad ženama leži u tome što to jeste nasilje, a rezultira onemoćavanjem žena da se suprotstavi nasilniku, pa nemajući kuda ostaje sa njim.
Zorica (54) već 35 godina živi u braku sa čovekom koji sav novac drži na jednom, samo njemu znanom mestu. „Uvek me je nerviralo što moram da tražim pare od njega za sve. Ujutru on krene u polje, ja džvanjkam treba da se kupi ovo, treba ono. U prodavnicu idem ja, on na njivi, a kako ću bez para? Tako trpela ja godinama, ponižavala se, ali kad mi starija ćerka stigla do uložaka, molila me kao boga da ocu ne kažem za šta mi trebaju pare. Šta ću, kud ću, ja tog dana nosila neko povrće na pijac, proleće, a uvek smo imali rano povrće i držali tezgu. Ujutru on izmeri koliko sam ponela, cene već zna, natovarimo u kola i ostavi me tamo. Setim se ja kako ću. Odem ispod štale, načupam mlado zelje i sakrijem u torbu jednu što stalno nosim sa sobom. Prodam to i kupim šta treba detetu. Ali naučim i lekciju. Od tada svaki put kad krenem na pijac, ja sakrijem nešto proizvoda i prodam da imam za decu i sebe, a da ne tražim od njega. Kad bi znao, kakav je prgav, ko zna šta bi bilo. Godinama to traje tako, treba da si mangup za tako nešto, pa i da si hrabar. Ćerke se sad poudavale, ali treba mi za unučiće. Pođem bez njega kod dece, on da pare da im nešto kupim, a cicija do zla boga, nema ni za čokoladicu. Napunimo mi torbe povrćem, mesom, voćem i tako neki litar rakije, pile. Ja pola prodam, pa kupi deci nešto lepo, pidžamicu, čarapice, igračke, ostalo im odnesem. Šta će im njegova rakijetina? Nije mi prijatno što to radim, ali sam se snašla. Ponižena? Sigurno da jesam, ali mi milo što sam mu doskočila.“
I dok se Zorica smeje svojoj domišljatosti ona zapravo na najbolji način opisuje ekonomsko zlostavljanje od strane svog muža. Princip da muž poseduje ženu, a time i sve što ona privredi i zaradi pripada njemu, vrlo je rasprostranjen u selima Srbije. Patrijarhalni model porodice, po kome je muškarac glava porodice, onaj koji odlučuje o svemu i sve poseduje, primetan je i među mlađim parovima. Muškarci su gospodari, a svoje partnerke tretiraju kao sluge, bez radnog vremena, odmora, bez plate, bolovanja.

Kako izaći iz kruga

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra kaže da je u Srbiji nezaposlenost žena ogroman problem. Hoće li biti zaposlena ili ne zavisi od brojnih faktora, od toga gde živi, do toga da li je zbog rane udaje napustila školovanje, ili ne rade kako bi brinule o deci i članovima porodice. U Srbiji je manje imovine na ženino ime, kaže Ignjatović. „One se udajom obično doseljavaju kod muža… U našem društvu, kao veoma tradicionalističkom, veliki broj porodica, oko 70 odsto, ima centralizovan budžet, što znači da sav novac ‘ide na jedno mesto’. Centralizovani budžet ne bi bio problem kada bi odlučivanje o novcu bilo ravnopravno i uz dogovor, ali je ovde veoma čest slučaj da muškarci odlučuju o svim strateškim potrebama i ključnim stvarima, a žene raspolažu novcem za dnevnu potrošnju. Ekonomsko nasilje postoji ako postoje uskraćivanje i nejednaka dostupnost zajedničkim resursima. Ako muškarac kontroliše sav novac, imovinu, potrošnju i donosi ključne odluke. Ako žena mora da pita za sve troškove, počev od najbesmislenijih stvari… U ekonomsko nasilje spada i oduzimanje imovine koja pripada ženi ili prinuda da se odrekne ili da proda svoju imovinu, ili prodaja bez njene saglasnosti… Mala je razlika između žena na selu i u gradu, a još manja između žena koje imaju različit obrazovni nivo, između onih koje su zaposlene i koje nisu.“
Po jednom istraživanju iz 2010. godine, koje su sproveli Sekons i Uprava za rodnu ravnopravnost, između 15 i 16 odsto žena u Srbiji bilo je izloženo ekonomskom nasilju od nekog člana porodice. U našoj javnosti se još uvek malo govori o problemu ekonomskog nasilja i put do rešenja jeste dug, ali ne i nedostižan. „Treba menjati naš tradicionalni, običajni obrazac, a to je teško. Muškarci su favorizovani već od rođenja, kaže Ignjatović. Od težnje da se dobije sin, preko privilegovanja dečaka u odnosu na devojčice, ostavljanja imovine sinu, pritiska porodice da se sestre odreknu zajedničke imovine u korist brata. Društvo od početka čini sina i ćerku nejednako vrednima. Često se žene primoravaju da rađaju dok ne rode muško dete. A onda su prisutni, čak dominiraju, pogrešni modeli u medijima: favorizovanje ženske zavisnosti od muškaraca, uz poruku da je važno samo da se dobro udaju, za bogataša, i tako će srećno živeti. To devojke može zavara, i propuste da se izbore za svoje obrazovanje i samostalnu egzistenciju, koja je važna ako u životu stvari ne krenu kako su one zamislile.“
Naše ekonomsko okruženje nije povoljno po žene koje trpe nasilje, a koje žele iz tog kruga da izađu. Kratkotrajni programi koji se nude, nedovoljni su da žena zaista stekne ekonomsku nezavisnost, jer je to nemoguće tokom realizacije programa koji traje šest ili dvanaest meseci. Za žene je i pitanje stanovanja veliki problem, a Srbija nema dobre programe subvencionisanog stanovanja. Programi kao projektne aktivnosti, pilot-projekti, nisu dovoljni i nedostaje ozbiljno sistemsko rešenje. Dok svi propisi i deklaracije stoje kao mrtvo slovo na papiru, pomaka će biti malo, ali ništa ne stoji na putu podizanja svesti o ravnopravnosti polova. Naročito ne u našem obrazovnom sistemu, našim udžbenicima, koji bi morali da vrve lekcijama o tome. Kao što ništa ne stoji na putu medijima da znatno više o ovim problemima pišu.

Gorica Gligorijević / Gazda