Чудни догађаји у мирном граду

Дуго је Бор био миран, космополитски град,
индустријски центар Србије, у коме је више од 20 разних националних мањина (из
земље и иностранства) живело у готово идиличној, братској слози. Производња бакра,
после злата вероватно најтраженијег светског метала, омогућавала је прилично
лагодан живот , а бројне стране делегације и државници са највишег нивоа били
су свакодневни гости овдашњих рудара, металурга и других грађана. У мају 1970.
године председник СФРЈ Јосип Броз Тито довео је овде замбијског председника
Кенета Каунду да би му ту, на лицу места, показао како мирно и у слози, на
малом простору, живе представници свих националности Југославије и много других
грађана из великог броја европских земаља.

Image 3

Национализма је било, али у позитивном смислу, а реч
екстремизам није била позната на овим просторима.

Почетком распада Југославије почеле су да се и под
борским небом догађају неке ствари које су указивале да је
„братство-јединство“, ипак, била само пука, наметнута теорија и плод политичког
система који је стајао на стакленим ногама.

Бомбардовањем Србије, које је НАТО почео у марту
1999, био је „обухваћен“ и Бор и тада је дошло до првог дивљања, које је,
додуше, било оправдавано патриотизмом. Првог дана бомбардовања Бора, 15. маја
(уништена трафо-станица у кругу РТБ-а), све приватне радње у власништву борских
Шиптара демолиране су до темеља. Младим екстремистима као да је лакнуло на
срцу. „Осветили“ су земљу и прошли без казне, али мора се рећи да се од
еуфорије настале бомбардовањем града оправдано страховало.

Како се
зауставити

Убрзо се показало да је сада тешко стати и бурна,
раскалашна младост тражила је прилику за одушак и растерећење нагомилане
енергије. Заговорници теорије о космополитизму били су збуњени, јер се ускоро
појавио нови мотив, овде присутан од 1903. године од када је борски рудник
почео да ради. Све до почетка 21. века нико у Бору није обраћао велику пажњу на
домородце Влахе. Они су чинили половину радне снаге у оближњем руднику, али
препознавање није било по етничком принципу. Људи су се знали по погону у коме
су радили, а међусобни односи већинског становништва, Срба, и мањинског, Влаха,
били су више него толерантни. И сада је тако, упркос томе што се у међувремену
збило неколико ствари које су запретиле да измакну контроли.

Почетком 2003. године на просторијама (јединим
видљивим) прорумунске невладине организације Ариадне филум појавио се графит у
виду четири српска оцила. Влашка елита у граду бакра одмах је стала мирно и
послала писмо градским и републичким руководиоцима, покушавајући да укаже на
етнички тероризам. Ситуација је била више комична него озбиљна, јер је сваком
добронамерном човеку било јасно да је реч о усамљеним наступима пијане (можда и
дрогиране) борске младежи.

Овај инцидент који је могао да изазове и теже
последице помало се заборавио, углавном, због тога што је преовладао разум код
руководства из оба табора. У то време влашке невладине организације и странке
имале су појачану, заједничку, активност усмерену ка побољшању положаја Влаха у
општини. Захтеви староседелаца углавном су се односили на отварање школа на
румунском језику (јер влашки не постоји), затим на богослужење и сличне ствари.
Ко зна како би се ствари одвијале да није дошло до великих свађа међу влашким
странкама, насталим, опет, због вековних несугласица које може да створи новац.

Власи су миран народ и они не воле да се туку.
Одговор на четири оцила из бившег грба Србије нацртаних на њихове просторије
дошао је већ почетком 2004. године. У јануару је одржан састанак за оснивање
Влашке демократске странке и у сали у којој се то догађало био је окачен и грб
Србије. Али, био је окренут наопако.

Стигао је и контраодговор. Нешто касније, на истим
влашким (румунским) просторијама сада је неко разлупао стакла.

Опет су следила дугачка писма која нису разрешила
дилему. Све је остало по старом. Власи и Срби и даље живе мирно једни поред
других, свесни да у њиховим редовима има и несташних младих људи, којима је
досадно од нерада. Како би рекао Радоје Домановић, „море се мало заталаса, а
онда постане још мирније“.

Ипак, ствари нису баш толико безазлене и морају да се
држе под контролом.

Екстремизам „социјално угрожених“

Посебан вид екстремизма су реакције социјално
угрожених категорија радника Рударско-топионичарског басена Бор. У ствари, реч
је о бунту широких слојева грађана Бора, односно о неслагању са неким
поступцима Владе. То је нарочито било изражено током мандата претходних
министара, пре свега Радомира Наумова (за рударство и енергетику), затим
Предрага Бубала (за привреду) и неких њихових сарадника.

Грађанима Србије (и шире) познати су догађаји од 21.
и 22. јула 2004. када су незадовољни радници Басена Бор, неколико хиљада њих,
блокирали аутопут између Параћина и Појата. Два дана био је паралисан саобраћај
на међународном путу и прекинута једна од најзначајнијих комуникација
средње Европе.

Дан пре тога на улице Бора изашао је и огромни камион
за транспорт руде, широк 12 метара, који може да понесе 150 тона земље. Како је
овој грдосији пошло за руком да се креће по градским улицама и уз чији
благослов, остаће тајна. Али, убрзо се показало да је овај поступак „А ла
Макијавели“ остао без резултата.

Влада Србије је, наиме, била изненађена и морала је
да обећа рударима брда и долине. Од тих обећања није било ништа и чак се стекао
утисак да је Влада у каснијим активностима покушала да се освети Боранима.
Наиме, још увек је у живом сећању безуспешни покушај продаје РТБ-а румунском
партнеру који је у целу ову заврзламу улетео ненаоружан. По борске трудбенике
све се добро завршило и Влада Србије би морала да из пропале приватизације
РТБ-а Бор извуче и неке поуке. Али, није. Радомир Наумов и Предраг Бубало
остали су министри, само су променили канцеларије.

Ништа без
политике

Политички екстремизам у Бору је, ипак, највидљивији и
појављује се у, мање-више, правилном ритму. Током сваке предизборне кампање
играју се исцрпљујуће утакмице политичких странака, у којима главну реч воде
оне које, најчешће, буду најгоре. Пре неколико година изгорела је градска
аутобуска станица, која је током ноћи била излепљена плакатима супротстављеног
табора. Излози на појединим продавницама бивају излепљени до последњег
милиметра, појављују се и билборди, а током ноћи, док траје акција лепљења,
чести су и сукоби појединих групација. Неке странке, чак и оне водеће, ангажују
специјалне екипе за лепљење, углавном из редова омладине која није политички
ангажована. Дају се обећања, а касније, када се обављени посао фактурише,
настају проблеми који се често отму контроли.

У овој врсти екстремизма, ако је судити по понашању
органа реда, нема кривих. Полиција има добар изговор и каже да не з на кога да
кажњава, јер су на излозима залепљени плакати свих странака. Нема чак ни позива
за интервенцију, јер нема ко да упути позив. Власници оваквих продавница и не
помишљају на ноћна дежурства због страха од физичког напада. Испада, дакле, да
политички екстремизам не зна за препреке, а то се, уосталом, потврђује и ових
дана, на београдским улицама.