Цео град на раскрсници

„Бор ме
подсећа на зачарани град из којег нема изласка“, кaже Звонко Дамњановић,
некадашњи председник омладине Бора. Млади Борани се, најчешће, укључе у
политику у изборним кампањама, када је потребно да за рачун појединих странака
лепе пропагандне плакате.

Политичко деловање младих

У
последњој деценији прошлог века Борани су, као и већина грађана других градова
Србије, више времена проводили на улицама него код куће. Изазов је био велики –
требало је променити режим Слободана Милошевића и на истом задатку нашли су се
и млади и стари, припадници свих странака, изузев неколико које су биле у
власти. Победа демократских снага је, нарочито после бомбардовања из 1999, била
извесна и већ тада у раздраганој, демократској маси народа, појавило се старо,
песничко питање:“Хоће ли слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој“?

Време ће
показати да до потпуног одговора недостаје још понешто.

Бор је,
упркос неким старим заблудама, веома млад град. Просечна старост (младост) је
37,4 године и овај податак се, наравно, може анализирати из неколико углова.
Али, то није саставни део ове приче. Оно што је, можда, важно је податак да у
граду живи 39.387 становника (према подацима из пописа од 2002.), од чега је
30.895 пунолетних. Осим тога, у 12 сеоских насеља живи 16.430 становника,
што заправо значи да на подручју општине има 55.817 становника. У свим
насељима, укључујући и град, у последњих десетак година бележи се опадање броја
становника. Изузетак је једино приградско насеље Брестовац, који је проглашен
за најбоље српско село у 2007. години и у коме број становника расте.

Постоји ли граница за младост

Трагајући
за подацима на основу којих би смо направили овај мали „политички“ есеј
покушали смо да, најпре, одредимо границу до које досеже младост.

Некадашњи
председник омладине Бора Звонко Дамњановић каже да се упуштамо у неизвестан
посао:

„Некада
давно, у време када су постојали комитети омладине, сматрали смо омладинцима
људе између 15. и 27. године живота. Тада је постојала јасна стратегија друштва
према младима, постојале су специјализоване омладинске организације, имали смо
домове омладине, ишли смо на радне акције, уређивали своје и туђе градове,
стварали смо услове да млада генерација буде спремна на изазове и признајем да
смо били срећна омладина. Данас, не постоји ни гранична година за младост, нема
више ни домова омладине, ни радних акција, нити било какве стратегије према
младима. Резултат тога су пуни кафићи, алкохолизам међу младима, свакодневне
трагедије које је донела дрога, пиштољски обрачуни…Само у време избора,
власти се сете младих, али не због гриже савести, већ због ангажовања за „ноћни
рад“. Лепе се и прелепљују плакати учесника у изборима, организују се уличне
туче, подмећу се пожари…После тога, победничке странке направе коалицију,
понеког омладинца поставе за министра спорта и забаве, а све остале врате на
улицу“.

Није нам
познато како је у другим градовима Србије, али када је реч о Бору, млада
генерација је апсолутно незаинтересована за политику. За њу су неспремни из
неколико разлога, а први је – глад. На пријавници завода за запошљавање налази
се 7.500 углавном младих људи. То је чак 30 одсто радно способног становништва,
знатно више него у Републици (23 процента). Лагано, али сигурно умирање
некадашњег гиганта Рударско-топионичарског басена уноси немир међу младе, а
спори и неспретни потези Владе појачавају утисак да од њих сви дижу руке.
Немоћни родитељи и сами осиромашени забринуто шире руке и стрепе над будућности
деце, која се препуштају судбини. Самоубиства дрогом, или она класична дизањем
руке на живот, све су чешћа. Недавно је забележено да је било осам таквих
самоубистава у месец дана.

„Тамо немам шта да тражим“

Од 27
ученика четвртог три разреда Гимназије „Бора Станковић“ у Бору, двадесетпеторо
је наставило школовање на факултетима широм Србије. То одељење је имало најбољи
просек оцена у школи и зато га узимамо за пример, а он је веома
карактеристичан.

Занимљиво
је мишљење Марије Миловановић:

„Моја
генерација не памти ни ону велику Југославију, ни друга Тита. Кроз досадашње
школовање мало су нам говорили о томе и ми не можемо да се упоређујемо са
младима из тог доба. Можемо мало са вршњацима из бивших југо република и
младима из Европе и Америке. Али, шта нам то вреди. У гимназији нисмо имали
времена да се бавимо политиком, чак није било ни покушаја злоупотребе. Ко зна,
да су нам платили да лепимо плакате ноћу, можда би смо и прихватили, али боље
што нису. Један од разлога што се нисмо политички опредељивали су лоши примери
из окружења. Ја лично нисам стекла утисак да постоји политички локални лидер
коме бих веровала. Понешто знам из програма појединих странака, ало то нисам
успела да видим у пракси, на делу и зато сам и одлучила да се бавим „споредним“
стварима. Била сам активна у драмској и литерарној секцији. Понекад гледам на
телевизији пренос седнице Скупштине општине Бор и можете замислити какав је
тамо хумор на делу. Чак ми је и мајка у неколико мандата одборник. Почела је у
једној странци, сада је у другој, а има и одборника који су променили
седам-осам странака. Нећу да будем у друштву са таквим „политичарима“. Некада,
када завршим факултет можда ћу се укључити у политику, мада верујем да ту неће
моћи много тога да се поправи. Страсти су усковитлане готово до безизлаза.

Пример гимназијалца Милана Милосављевића

У трећем
разреду гимназије је Милан Милосављевић, којег је пре месец дана на часу
енглеског ошамарила наставница:

„Више ме
је заболео поступак професора, него тај срамотни шамар – прича Милан. – Питате
ме да ли млади треба да се баве политиком. Можда и треба, али мени то неће
пасти на памет. Пре бих направио неко ученичко невладино удружење за заштиту од
физичког насртаја побеснелих професора, него што бих се прикључио некој
странци. Заиста, можда је ово и добра идеја.

На крају,
бивши председник борске омладине Звонко Дамњановић говори и о неким примерима
из праксе:

„Сувишно
је говорити да млади веома добро распознају праве вредности свега што их окружује,
па зато и сматрају да је бављење политиком ризик од непотребног губљења
времена. Недавно ми један студент који свакодневно путује у село удаљено
30 километара каже да се понекад деси да не може да обезбеди довољно новца ни
за повратну аутобуску карту. „А Европска унија нам нуди бесплатне визе – рекао
ми је тај млади човек. „Виза не кошта више од 2.000 динара, што ја потрошим за
два дана путовања до борског факултета и назад, Дакле, тај део приче није
довољно убедљив да бих се укључио у политику. Можда би било сасвим другачије
ако би нам неко помогао да поправимо пут до села. Онда бих помислио: ево неко
мисли и на нас, па бих, можда, почео да се бавим политиком, макар само из
захвалности. „Прича овог младића – каже Дамњановић – ме је за тренутак вратила
у реалност. Заиста, борска општина је, осим бакарне руде, пребогата ретким
природним бисерима: Злотске пећине, Кањон лазареве реке, Дубашница, Црни врх,
Брестовачка бања, Борско језеро…Тамо не ради ни један угоститељски објекат,
путеви су излокани и сигуран сам да би млада борска генерација радо ушла у
политику ако би видела да неко брине о њој на тај начин што би поправио
инфраструктуру. Говоримо о туризму, а немамо путеве до локалитета, говоримо о
политици, а потрошачка корпа у Бору не може да се напуни ни до пола. И то она
средња. Да и не говорим о некаквој ученичкој или студентској корпи. Зато ме Бор
и подсећа на град у великом кругу из којег воде многи путеви , а ми се само
вртимо и не знамо којим би смо пошли“.