Ми смо ти, брате, вага за свашта. Ево, читаву недељу тумарамо од депоније до депоније, нигде ништа да пронађеш од старудија. Нико  више ништа и не баца, народ тешко живи, све му треба…А јесен почела, немаш у насељу ни два трактора дрва, немамо паре да се припремимо за зиму.

Сунчан, не и леп, дан на Јездовића Коси, исти онакав као и доле у подножју, мада мало веселији упркос тешким темама које сваки саговорник обавезно започиње. Ни настојање да у свему потражимо макар зрнце ведрине и оптимизма, не помаже. Туга се увукла у ромско насеље на Коловрату. Рекоше да је то нормално јер смо већ загазили у новембар, скоро ће кише и магле јесење, залеђене чесме у импровизованим купатилима и јаки димови од влажних окорака којим ће се ложити ватра…

Неџиба Бајрамовића и његову супругу Рабију стисла додатна туга. Неизлечива болест однела им је, у Холандији где је живела, 37-годишњу унуку. – Стари смо и болесни а желели смо да будемо уз њу, прича Неџиб између два телефонска разговора са сином у Холандији. Али, тако се то десило.

…Судбина се понекад поигра са људима, шта ћеш, мора да се трпи, теши га Рабија.

Неџиб и Рабија имају осморо деце. Пет синова и три ћерке, сви ожењени и удати.

-Не зна ти стара ни колико имамо потомака, покушава да се у тешким данима нашали Хеџиб. Ја сам нешто рачунао и испада да имамо 26 праунучади и 37 унучади. Са њима смо богати, само да је здравља и да је мало лакше са животом, било би све супер, додаје Неџиб.

На Јездовој Коси готово сви су Бајрамовићи.

-Имамо две породице Рамовића, остало су Бајрамовићи, каже Елма једна од Неџибових снаха.

Елма, истина,  носи презиме Илић. Као успомену на својевремени Неџибов „прелет“ међу Илиће.

-Било је то, не кријем, објашњава Неџиб. У годинама кад је срушен режим  Слободана Милошевића од нових људи који су све то извели мени се тада некако највише допадао Веља Илић. Хтео сам да покажем колико сам за промене и изабрао начин који нико није: променио сам презиме! Неколико година, па сам се после опет вратио међу своје, додаје након краће паузе.

Једна од његових снаха, Елма, пре удаје није баш по свему припадала ромској популацији. Међутим, победила је љубав, каже… Данас живи у Неџибовој кући, у приземљу, са болесним супругом и четворо деце. Некако животаримо, каже, жалећи се на све празније социјалне фондове и све строжије критеријуме за добијање помоћи од државе.

-Не могу се похвалити на  стандард у коме живим са својом породицом, иако Неџиб има можда и најбоље стамбене услове у насељу, наставља Елма. У подруму смо, са великом влагом испод подова. Али,  са нескривеним поносом додаје да од четворо деце двоје иду у овдашњу Основну школу „Милосав Стиковић“, једна је седми и друга пети разред а једно, најмлађе, похађа предшколску наставу у вртићу на Коловрату.

-Девочице су најредовније међу ромском децом која иду у школу. Имају врло добар и добар успех и наставници их истичу као вредне, марљиве и добре ученице. То ми прија и даје нам снагу да издржимо. Без школе, како год окренеш, нема будућности. Све се некоме чини да је дошло време у коме није важно знање, а ја мислим да је знање сад најважније и да ће бити све значајније, прича Елма.

Елмина породица живи од дечијег додатка. Муж није способан за неки рад па су месечни трошкови ове породице најдиректније везани за исплате дечијег додатка. Другу помоћ не примају осим повремених донација које све ређе стижу у ромско насеље  на Јездовића Коси.

-Девојчице су на почетку школске године добила неке уџбенике, а оно што нису добиле морали смо да купимо. За потребне књиге из енглеског и још неке морали смо да платимо 9 хиљада и шесто динара. Тако то изгледа у нашем случају. А има породица које живе у далеко сложенијим условима.

Бајрамовићи са којима смо се срели тог сунчаног, не баш и лепог, дана на Јездовој Коси жале се на економску ситуацију која им одузима скромне али колико-толико редовне приходе. Тешко се живи у скоро свакој кући и улици, кварту и граду па је то Ромима још додатно отежало економски положај.

-Бавимо се рециклирањем и сакупљањем секундарних сировина. Али, тиме се сад бави скоро у свакој улици по неко. Цена је три динара по килограму и хајде ти прво нађи а после однеси на леђима сто кила отпадног метала за триста динара! И још трпимо све чешће псовање и увреде јер се мешамо у нечији реон, жали се Елма.

Њена ћерка Ема, врлодобра ученица, спремна на шалу, кроз искрени дечији смех одбија да је фотографишемо, мада је наговара другарица „са друге стране улице“ која јој је дошла у посету. Каже Ема да учи јер то тражи мајка од ње, а не издваја неки предмет посебно. Не волим ни један, добаци одлазећи са другарицом.

Неџиб и Рабија седе на тераси, окренутих леђа сунцу које у овом првим новембарским данима још спречава ложење ватре макар до првог сумрака.

-Имам пет метара дрва, дај Боже да истегне до Нове године. Нисам могао више да купим а не знам ни да ли ћу касније успети да скупим паре. А некако ћемо и то решити. Роми не воле зиму, али је добро подносе. Ваљда неће ни ова бити много тешка, нада се Неџиб.

Доле, неколико десетина корака од његове куће, у радионици уз саму улицу, тупо одзвања ударање чекића по металу.

То Изет и Сулејман Бајрамовић крпе неки ракијски казан. Раде на смену, трудећи се да сачувају оно мало метала што је остало на прогорелом поклопцу.   И опет – жалбе и негодовања:

-Ево добио сам „од Хелпи“ неку донацију, купили су ми нешто алата и опреме за ову моју радионицу. Чим су ми то предали,  из Социјалног су ми најавили да ће ми укинути помоћ, јада се Изет. Како ја да платим струју? Имам репрограм а немам социјално. Ова опрема неће да доноси новац, мораш да нађеш посла па да погодиш, па да урадиш па тек да наплатиш. Ако наплатиш. А и оно што би могао да урадим и да продам, немам коме. Нема народ паре. Нема ни да се нађе никакав отпад па да се мало среди па после да се нађе купац. Нико ништа више не одбацује, свима све треба. Нама требају паре. Ја осим репрограма за струју морам сваког месеца да нађем преко 3000 динара за лекове. Кад год може помогне ми Хусо из Социјалног, али не може се увек. И шта  ја да радим, пита се Изет.

У углу радионице омања голима дрва. Исцепана, сирова али здрава, види се да домаћин није бирао, дотерао је добра дрва.

-То ми је капара за овај казан што крпим. Тако се договорили. „Копензација“, објашњава Сулејман.

…Јездовића Косом одјекује дечја граја. То је добро. Нека се макар нечим покаже да није све тако како се чини кад старији говоре.

Однекуд долете пробушена лопта, паде испред клупе где смо седели.

Дотрча девојчица, љубазно се јави и рече да јој је жао што нас је прекинула…

Баш леп за завршетак приче са Јездовића Косе…

М.М.Мутабџија