Млада нада Крушеваког позоришта, глумац Никола Ракић, са “даскама које живот значе” сусрео се већ у петом разреду основне школе, студирајући глуму “заљубио” се биоскопе и позоришта, а на путу ка успеху није заборави своје пријатеље који су га, заједно са његовом баком Маром и псом Абигаил, увек пунили позитивном енергијом

 

Награда „Млада нада“ која је припала крушевачком глумцу Николи Ракићу за улогу Реја Дулија у представи „Лепотица Линеја“, једна је од три које је Крушевачко позориште, у сарадњи са копродуцентима, понело са фестивала “Театар у тврђави” у Смедереву.

 

Своју прву награду за најбољег младог глумца добио је пре четири године на Данима комедије у Јагодини, за улогу у сада већ чувеном Дунду Мароју, Кокана Младеновића. Од тада не престаје да ниже успехе и иако је иза њега много одиграних представа, каже да осећа да је тек на почетку…А заправо је све почело у данима најраније младости, онда када се у свима нама помало стидљиво рађа спознаја о томе шта желимо од себе и других и колико су заиста реалне наше жеље и таленти који се у нама скривају…

 

– Када сам кренуо у пети разред, попуњавали смо упитник о томе шта желимо да будемо кад порастемо. Мој одговор је био драмски уметник . Да, баш тим речима. Глумац ми је звучало толико озбиљно…- присећа се Никола уз осмех, додајући да је те исте године постао ученик школе говора и глуме коју је тада у Крушевцу водио чувени београдски педагог Бата Миладиновић.

 

Данас се, како каже, поноси том школом и радује се што је у време санкција, ратова и ембарга имао своју оазу где је врло предано учио дикцију, глуму и већ осетио “прву трему и задовољство које се јавља док сте на сцени, а публика вас помно прати”.

 

– Од тада се ништа није променило што се тиче те моје жеље да постанем глумац, напротив, жеља је била још јача и на крају ми се и остварила– каже Никола, напомињући да је из те генерације глумица постала и Катарина Марковић из Крушевца, са којом се и данас дружи.

 

Никола је дипломирао 2007.године у класи професора Јовице Павића, а као највећи утисак студирања и академије памти “рад, ред и дисциплину.”

 

– Од јутра до мрака смо били на факултету, па чак и викендом. Оно што сам највише волео за време студирања, поред београдских позоришта и упада на Index, што је било подразумевајуће, јесте биоскоп. Обилазио сам редовно све биоскопе Београда од којих више не постоји нити један– присећа се овај млади крушевачки глумац својих студентских дана, додајући да је тада имао омиљене биоскопе и да се тачно сећа сваког мириса , као и где је који филм гледао.

 

Каже да је одувек волео да у биоскоп иде сам, да је тако и данас, што је и недавно учинио када је гледао Грдану 3Д и са гомилом тинејџера “ уживао, смејао се, страховао и уживљавао се у ту феноменалну адатпацију бајке…и на крају аплаудирао…”

 

Онда када није сам, Никола воли да се дружи са својим пријатељима које има још од детињства и сматра их својим највећим благом . Каже да је управо са њима поделио срећу сада, када је добио ову последњу награду, исто као и онда када је 2010.године у Јагодини освојио своју прву награду за најбољег младог глумца. Са пријатељима дели радост, а позитивну енергију прикупља од свих које воли и који га воле…

 

– Када ми је до мажења, пажења и безусловне љубави, одем код пријатеља који имају децу и напуним се животном енергијом, а ту је и моје топло кученце Абигаил које ми показује да је живот једнако верност и оданост и да се то увек исплати. Ту је и бака Мара која са својих 88 година није изгубила веру у доброту, поштење, веселост и рад… Све оне фразе о којима слушамо свакодневно она стварно живи цео свој живот,а а ја се истински трудим да је следим у томе – са посебном емоцијом прича Никола.

 

 Његова звезда водиља без које не може да замисли живот је и музика. Највише воли соул РнБ, а омиљени инструмент му је људски глас, због чега вероватно и воли црначку музику.

 

– Толико душе, толико истине и бола имају само Црнци. Невероватна је енергија коју поседују и емоција коју преносе на мене, најежим се од главе до пете онда када чујем стару Арету Френклин или Били Холидеј, све до новијих извођача попут Raheema Devaughna, Jaheima, Faith Evans, Mary J. Blige… У ту екупу уврстио бих и један српски вокал, Александру Ковач која, мишљења сам, има најлепши глас на свету и чија музика заузима посебно место у мом животу – каже Никола.

 

Због свега тога, како каже, драго му је што је имао прилике да пева у многим представама у којима и глуми, почев од Трђаве Меше Селимовића у режији Небојше Брадића где од немог телохранитеља постаје певач наполитанске арије у Венецији, па све до најновије представе Доктор Нушић, Кокана Младеновића,” где се кроз опоре и болно сатиричне сонгове Марчела, бранимо од урушеног система вредности који влада Србијом”.

 

Уз констатацију “песма нас је одржала…”, Никола се присећа и аудиције за емисију “Плава птица”, када је поред рада у позоришту, по први пут искусио и онај на телевизији.

 

– Када су ме тада питали на који начин би се обратио деци и шта би им рекао, а камера је била укључена, ја сам запевао. Можда сам баш зато и добио улогу глумца водитеља и годину дана снимао исту емисију на првом програм наше националне телевизије РТС– каже он.

 

Каже и то да ноћу, када завлада мир, највише воли да чита, уз радио. Тренутно се одушевљава романом Ђавољи колосек Бојана Босиљчића, који на духовит и присан начин прича југословенску љубавну причу која се распламсава у време почетка расцепа СФРЈ, а “лични буквар” су му приче МАМА ЛЕОНЕ Миљенка Јерговића.

 

– Роман Нигде ниоткуда и љепши крај, Бекима Сејрановића, планирам поново да читам, па да се смејем и бришем сузе у исто време.Од савремених писаца дирнуо ме је Ниновом наградом овенчан роман Оно што одувек желиш, Гордане Ћирјанић – каже Никола, додајући да му је Стивен Кинг први омиљени писац и да би до сутра могао да набраја разлоге зашто га обожава и зашто плаче од страха када чита његове маштовите књиге.

 

На листу онога што воли и кога воли, Никола додаје море и једно чаробно острво у Далмацији коме ускоро хрли у загрљај. После тога ће се, како каже, “већ некако снаћи…”