На светским и европским такмичењима и олимпијским играма Митровић освојио 22 медаље
Послушао је Драженко Митровић, српски параолимпијац, тренера атлетске репрезентације Србије, Властимира Голубовића, који му је на митингу у Зрењанину 2002. године предложио да се са кошарке преоријентише на атлетику.
Препознао је искусни тренер у Митровићу велики потенцијал и није се преварио. Данас, десетак година после, младић из Доњих Первана, села у околини Бања Луке, вишеструки је освајач медаља са светских и европских такмичења, параолимпијских игара у Лондону, актуелни је првак света у бацању диска са хицем од 33.68 метара, носилац је националног признања и још много тога.
Данас је Митровић испуњен и задовољан човек. Пронашао се у спорту за који каже да је нешто што животу даје пунији смисао и значење. За спорт каже да у младом човеку, пре свега, буди такмичарски дух, буди оне скривене потенцијале, захваљујући којима се и последњи скривени атом снаге улаже у остваривање постављеног циља.
Много је било тих скривених потенцијала и атома за које ни сам није знао, а које је Драженко Митровић из себе извлачио на престижним светским и европским такмичењима, параолимпијским играма на којима је, бранећи боје Србије, освојио 22 медаље. Оне са домаћих такмичења престао је да броји.
Успешан је био Митровић и као кошаркаш за лица у колицима догурао је до репрезентације, али каже за „Наше новине“ да није погрешио кад је послушао савет тренера Голубовића и кад је 2005. године, уместо на Европско првенство у кошарци, отишао на оно у атлетици, где је направио добар резултат.
-Рекао ми је да имам добре предиспозиције за атлетику и да ћу, уколико будем радио и тренирао, имати успешну каријеру. Послушао сам оно што ми је рекао и резултати нису изостали.
Не одваја медаље, каже да му је свака драга, без обзира на сјај пошто је у њихово освајање уложен огроман труд.
Било је много напора, тренинга и одрицања али један спортски успех, једна победа, учине да се све заборави и да се крене изнова прича нам вицешампион са параолимписких игара у Пекингу, човек који је светске рекорде обарао 5 пута и додаје да га је живот научио да се бори.
-Борим из дана у дан од своје десете године. Иза мене су године и године рехабилитације након рањавања у току којих сам схватио да све зависи од мене, од моје воље и упорности. На страни сам оних који кажу да ће нам живот бити онакав каквим га сами организујемо. Свој сам организовао на начин да ми је сваки дан испуњен да нема доколице. То ме испуњава и чини задовољним- каже Драженко Митровић.
Прича нам Митровић и о метку који није требао бити испаљен.
-Тог дана метак који је испаљен без намере да неког повреди погодио ме је у леђа, оштетивши ми 5,6 и 7. пршљен. Од нас двадесетак погодио је мене, а могао је повредити било кога. Има све то своје. Ко зна зашто је све тако морало бити – каже Митровић.
Разговар са Драженком Митровићем водили смо пре десетак дана у Дому за одрасла инвалидна лица смештеном на Бежанијској Коси општине Земун, установи у којој је провео пуних 12 година.
И дан – данас у њу редовно долази на трениге. Хвали сарадњу са руководством, особљем и корисницима услуга Дома и каже да мора да помене бившег директора Велимира Кнежевића који му је био подршка кад је почињао да тренира у тешкој условима. Данас су услови за рад бољи, на располагању су теретана, терен за бацање…, међутим, још увек су испод оних какве имају такмичари из развијенијих европских земаља.
Хвали и прориче лепу спортску каријеру Жељку Димитријевићу, Милошу Митићу, браћи Немањи и Стефану Димитријевићу, Милошу Зарићу са којима тренира. Добро је што је држава почела да вреднује на прави начин успехе које постижемо.
– То може бити само мотив више за оне који долазе – каже Митровић и додаје да је његова каријера на заласку.
-Још 2 до 3 године, онда одлазим у заслужену спортску пензију. То неће бити одлазак из спорта, пошто планирам да наставим да се бавим тренерским радом. Верујем да искуство стицано на такмичењима широм света може неком бити од користи – рекао је за „Наше новине“ Драженко Митровић.
У.М.
NAŠE NOVINE