Многа обећања о привредном и понеком другом преокрету набоље. Ваљевци у већини примају са неверицом
– Ако смо могли од Крагујевца, који је некад био долина глади, да направимо град будућности, ако смо у Бору, из којег су до пре неку годину сви масовно бежали, направили преокрет, чврсто смо решени да и овде, у Ваљеву, урадимо исто, као и у осталим градовима који су пропадали – уверевао је Ваљевце, а захваљујући медијима и друге по Србији, министар Млађан Динкић. Учинио је то пред крај августа са градилишта још једне овдашње фабрике „Горења“ која израста уз већ постојећу.
Био је то први Динкићев састанак са представницима локалних самоуправа по његовом преузимању нових министарских дужности, у привреди и у финансијама. То, признао је, није учињено случајно јер „Ваљево данас и Ваљево од пре 20 година, нажалост, нису за поређење“. Дошао је – и то су министрове тадашње речи – да би са градоначелником Ваљева Станком Терзићем, са представницима локалне самоуправе и угледним Ваљевцима правио план како да „у наредне четири године Ваљево вратимо на оно место које је некада имало и било један од водећих регионалних центара Србије и некадашње Југославије“.
Уз Млађана Динкића на градилишту „Горења“ и у разговорима што су онда вођени била је и неколицина београдских Ваљеваца – кардиохирург др Бошко Ђукановић, глумац Ненад Јездић, музичари Јован Маљоковић и Жељко Јоксимовић.
Гарантована је тог готово историјског дана обнова већ упокојене „Србијанке“, реструктуирање несрећно приватизованог „Ваљево пута“, отклањање невоља које прате Ваљевску пивару, првенче овдашње индустрије (заснована 1860. године). За почетак – 130 радника „Ваљево пута“, који годину дана нису добили ни једну плату, примило је по 12 хиљада динара.
Динкић је ваљевском градском руководству обећавао и понеку другу помоћ као што су контакти са другим министрима ради изградње најпре спортске хале а затим и затвореног базена у Петници. Са те стране је у изгледу и помоћ у припремању пројектне документације на основу које ће се ублажити удаљеност Ваљева од Коридора 11.
Вреди и овде, у склопу здруженог новинарског истраживања „Партнерством кроз децентрализацију“, убележити, бар ради трајнијег памћења, да је министар Млађан Динкић, боравећи по оволетњој врелини међу Ваљевцима, казао и ово:
– Равномеран регионални развој је један од највећих приоритета нове владе.
Неколико дана раније ваљевски градски парламент је усвојио свој завршни рачун за протеклу годину који је председавајући Михаило Јокић, иначе досад редовно крајње критичан у таквим приликама, оценио као „најбољи од 2000. године“. Уздамо се да таква благонаклоност није проистекла из чињенице да је Јокић на главно место у скупштинској дворани изабран овога лета.
Обиље лепих речи, о резултатима испољеним у том документу, уз понешто похвала централној републичкој власти и преусмереним финансијским средствима, имао је и доскорашњи градоначелник Ваљева Зоран Јаковљевић из Демократске странке, сада у опозиционим клупама, такође и његов следбеник а у претходном мандату заменик Станко Терзић из СПС-а. „Највећи приходи су – изнео је Јаковљевић – били од пореза на зараде, што доказује постојање привредних активности, а наставља са оствареним приливом од 50 одсто средстава у буџету у првих шест месеци ове године“.
На сличним основама своје задовољство темељи и Терзић уз осећање да је Ваљево и данас велико градилиште.
Додуше, на понеким од тих великих градилишта радови су поодавно заустављени. Ново здање за Основну школу „Милован Глишић“ на брду Боричевац, Ваљевцима сасвим на видику, утемељено је пре више од једне деценије, понешто је покаткад горе и зидано али је још много остало до његовог завршетка. У међувремену, готово да је пресахла и потреба за новом школском зградом јер је ђака све мање.
Ваљевцима на видику је и здање дома за старе, започетог пре неколико година па су и тамо радови заустављени са мало изгледа за скори наставак.
Напуштена су и градилишта на прузи Ваљево-Лозница; већ се нижу и године откако су сва надања у вези са њом окренута према великој и драгој али и далекој Русији.
За новим градитељима вапи и некад прелепи Официрски дом који су Ваљево и Ваљевци саградили 1929. године на једној од несрећније изабраних локација па лане то своје дело, сада сасвим запуштено, откупљивали од своје државе за много новца. А држава га је и довела у тужно и нежељено, у најгоре могуће стање.
У напуштена и запуштена ваљевска градилишта, зависна од финансијских улагања из Београда, спада и Карађорђева улица. Средствима тзв. Националног инвестиционог плана лане је обновљен средишњи део те главне ваљевске улице, а и он уз извесне мањкавости, али је изостала тражена подршка за улични почетак и завршетак. Подршка са те стране изостајала је и за мноштво других пројеката из ове вароши јер је оновремена, а скора, пажња усмеравана на друге стране. Срцима министара, па и министра Динкића, милија и ближа.
Отуда нововонасталу идилу умногоме муте управо сећања Ваљеваца на блиску у понечем и болну прошлост. По правилу, садашња лепа обећања о меду и млеку који ће убрзо из Београда потећи ка Ваљеву они на једно ухо приме па га брзо на оно друго – одашиљу.