Поларизација професије – или се истражује или се жмури

Престижна новинарска награда, установљена у знак сећања на Милана Пантића, дописника „Вечерњих новости“ из Јагодине, који је убијен испред свог стана пре 13 година, ове године је припала Софији Бабовић, дописници „Новости“ из Крушевца и Немањи Јовановићу, фоторепортеру Тањуга

 

Да свој посао ради предано, објективно, бескомпромисно, да је на терену прва и најревноснија знају колеге, новинари осталих овдашњих редакција. Суграђани, читаоци „Вечерњих новости“ то виде и осећају кроз текстове из Крушевца и Округа, који свакодневно пуне ступце тог дневног листа. Рад Софије Бабовић, њихове дописнице „Новости“ из Крушевца, препознао је недавно и жири за доделу награде „Милан Пантић“ који је одлучио да ове године то вредно признање припадне њој и Немањи Јовановићу, фоторепортеру агенције Тањуг.

 

Софија Бабовић је на додели награде казала да је данас у Србији јако тешко бавити се новинарством.

 

Уколико се и ми  новинари и они који се данас труде да новинари не раде свој посао истински постидимо пред легатом који нам је оставио Милан Пантић и други велики убијени српски новинари, можда има наде и за новинарство, а и за истину – истакла је она.

 

У „привременом послу“ већ деценију

 

У разговору за ГРАД испричала је да се у новинарство „ушетала случајно“, почетком 2004., када је видела оглас за хонорарне сараднике.

 

Како сам у то време уписала постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду, које нису изискивале редовно присуствовање предавањима, већ се настава организовала кроз консултације, одлучила сам да се пријавим на конкурс. Сматрала сам да је то згодна „занимација“ док не магистрирам и не посветим се озбиљном научном раду – казала је она уз констатацију да је деценију касније још увек у том „привременом“ послу.

 

Колико је била изненађена вешћу да је добила престижну награду показује то што је, како је испричала, најпре мислила да је шеф деска, који ју је позвао да јој саопшти ту вест, погрешио број!

 

Искрено сам била затечена, нисам ни била информисана да сам у конкуренцији за престижно признање. Највише ме је изненадила чињеница да су чланови жирија разматрали рад новинара који није „у кругу двојке“, чак је јужније за солидну километражу. Нисам сигурна како можете да заслужите награду, која носи једно часно новинарско име као што је име великог новинара из Јагодине. Верујем да је жири оценио да сам можда на том исправном путу без резерве и изузетка –  описала је Бабовићка.

 

Током десетогодишњег рада објавила је на стотине људских прича, серије истраживачких тема из области друштва, економије и криминала.

 

Имала сам ту срећу да интервјуишем практично све велике глумце са наших простора. Раде Шербеџија, Мира Ступица, Петар Краљ, Никола Симић, Мики Манојловић, Драган Бјелогрлић, Петар Божовић, Љубиша Самарџић… Добро памтим све интервјуе са Шабаном Бајрамовићем, али можда су у врху они које сам радила са Богданом Диклићем, који је пословично шкрт према новинарима – неки су од текстова које је издвојила као драже.

 

Посебно памти све разговоре са џез музичарима, који су наступали на Интернационалном фестивалу „Нишвил“, који је пратила годинама као и разговоре са истакнутим књижевницима, уметницима, лекарима.

 

Донекле ми је омиљена прича са Дејл Зелком, пилотом фамозне невидљиве летилице Ф117 А, коју је наш ПВО на челу са Золтаном Данијем оборио 27.марта 1999.године изнад Буђановаца. То је био први интервју који је дао на свету и то после два месеца преписке, консултација, преговора и чекања на ауторизацију. Један од омиљених је извесно са џез и блуз музичарем Соломоном Барком, који је три месеца након нашег разговора преминуо. Испоставило се да је то био његов последњи интервју – навела је она.

 

Писање о ономе што се тиче људи

 

Бабовићка је објаснила да у новинарству није могуће обогатити се, али да се стиче непроцењиво искуство, уз констатацију да је то, вероватно, „једина професија где свакодневно жалите што сте је изабрали, али тврдоглаво настављате да пишете“.

 

Одувек је новинарство подразумевало континуиране ризике и притисак и због рокова и због осетљивих тема уколико их дотичете. Новинар је морао да буде школован, али формално образовање никада није могло да се претпостави „жици“ за причу. Тако је и данас. Једноставно морате да пишете о стварима које се тичу људи. А људе не занима да ли је заменик државног секретара изјавио да ће се 2033.године знати смернице за доношење Нацрта стратегије о развоју „општенародне рибологије“. Мислим и да никада није била израженија поларизација у бранши. Или се истражује или се апсолутно жмури пред стварношћу – сматра она.

 

До резултата стиже тако што ради седам дана у недељи, а сматра да није радила добро уколико сваког дана у „Новостима“ не освану најмање два текста из Округа. Истиче да се држи старих новинарских лекција, да на конференције за новинаре иде само ако има нешто да пита, да више пута проверава причу, али најпре проверава извор приче.

 

Разговарам са свима све време. Пратим све вести, читам све новине, Интернет, друштвене мреже, гледам све телевизије. Увек се трудим да будем расположена, јер ме посао, неретко растужује.  Верујем да помажем откривању истине на више нивоа. И када пишем о „малом“ човеку крај Западне Мораве и када пишем о малверзацијама у великом предузећу. Једнако сам приступала причи о даровитом ученику и причи о наводној трговини органима на југу Србије. Дисциплину, која понекад изискује и до 13 сати дневног рада, сама сам изабрала. И не кајем се – поручује овогодишња добитница награде за новинарску храброст „Милан Пантић.