Милош Симић је дечак од 14 година, ђак генерације ОШ „Стојан Новаковић“, добитник четири награде на Републичкој смотри ученика ликовног стваралаштва, који се последње две године бори са мишићним саркомом. Свестран, време проводи у сликању и читању, углавном енциклопедија, занима га ботаника и акваристика, а опушта музика и цвеће.

 

– Милош се разболео у августу претпрошле, а у мају прошле године је завршио лечење. Међутим, овог пролећа, болест се вратила у агресивном облику. Желим да захвалим лекарима и медицинском особљу на Институту за онкологију и радиологију Србије, јер су му буквално спасли живот. Хвала Богу, одлично реагује на хемотерапију, лекари су презадовољни, а ми се надамо да ће се изборити као што прошли пут јесте, каже Милошева мајка, Александра Симић.

 

Родитељи овог необичног дечака апелују да би у Србији требало да постоји болница где би се лечила деца оболела од тумора, а које је, на жалост, све више. На Институту за онкологију и радиологију, „острву туге“ постоје само три педијатра која лече бослесну децу из целе земље.

 

– Они јесу сјајни, али их је мало. Недостаје психолошка подршка и нама родитељима и деци. Препуштени смо сами себи, додаје Александра.

 

Но, иако су препуштени сами себи, не посустају, напротив. Као и сви одговорни родитељи, пружају максималну подршку Милошу да оздрави и пронађе свој пут. То није лако, пошто је избор велики. Дарове овог дечака, коме све иде од руке, открила је његова наставница ликовне културе, Славка Јаковљевић.

 

– Он је сам себе открио, ја сам само приметила на првим часовима у петом разреду, кад је почео да ме „бомбардује“ линијама и облицима, да се ради о неком ко је посебан. Заправо, Милош је ученик каквог сам чекала цео свој радни век. Кад сам помислила да можда и не постоји, он се догодио. Немогуће га је негде сврстати или са неким поредити, он је генијалан. Жива енциклопедија. Могао би да буде шта год пожели, разуме се и у економију и математику, дизајн… Углавном слика научнофантастичне теме и мотиве, нешто што је нестварно, каже наставница која је његова велика подршка.

 

Када смо упознали Милоша, после свега што смо о њему чули, у почетку смо били  изненађени његовом скромношћу, заборављајући да  она увек прати истински надарене. Смирено, са речником и зрелошћу којом не би могли да се похвале многи такозвани одрасли, рекао је да му титула ђака генерације није много битна, а о својој болести говорио је као о нечему „пролазном, мало јачем од грипа“. И није му јасно зашто што су људи тужни у вези са тим.

 

– Занимају ме сасвим обичне, тинејџерске ствари, а вишак времена посвећујем ботаници и акваристици. Цртање је обавеза која ми некад прија, а некад ме фрустрира, у зависности кад, шта и колико радим. Волим да читам стручне књиге из области уметности или науке, али и неке забавне ствари на интернету које могу да применим код куће.  Још увек не знам за шта ћу се дефинитивно определити да радим у животу. Видећу, има времена.

 

Милош је члан Удружења јапанске поп културе „Сакурабана“ у Београду, где одлази три пута недељно, црта манге и састаје са другарима са којима размењује идеје и прави концепте за будуће радове.

 

На питање где црпи енергију, кроз осмех одговара: „Из себе, одакле другде?“