У
тренуцима кризе, млади наркомани не бирају начин и средства да би дошли до
новца потребног за дрогу

У
релативно малом граду, какав је Горњи Милановац, који има свега двадесет и пет
хиљада становника, грађани се све чешће суочавају са проблемом за који до скоро
нису ни знали да постоји. Наиме,
наркомани, углавном у двадесетим годинама, за обичне грађане
представљају све већу опасност, а поједини њихови екстремни потези представљају
праву опасност по личну и имовинску сигурност обичних грађана.

На улици,
у улазима зграда, у старом градском парку, спомен комплексу Брдо мира, у
ботаничкој башти овдашње гимназије, на кеју поред реке, у клозету на градском
базену, па чак и по гробовима покојних Милановчана на градском гробљу, одбачени
и употребљени шприцеви готово да су свакодневна појава. Локални медији су много
пута до сада објављивали снимке одбаченог наркоманског алата, али то готово да
никог није забринуло.

Колика је
незаинтересованост Милановчана, и пре свега власти да се овај проблем реши,
показује и податак да на недавном митингу, под називом „СВИ ПРОТИВ ДРОГЕ„,
који је на градском тргу последњег дана маја организовала организација „Волим
Србију„ из Чачка, није присуствовао буквално нико од Милановчана. Окупило се
неколико новинара, три адвоката, и десетак наркомана. Иако су били позвани и
представници полиције, лекари, психолози, директори основних и средњих школа и
представници локалне власти, на митингу се од свих позваних појавила једино др
Милица Чекеревац, заменица председника општине, која је истакла да би власт
требало да се озбиљно ухвати у коштац са овим проблемом, уместо што силне
милионе евра троши на глупости.

И збиља,
проблем кога Милановчани још нису свесни, или не желе да буду свесни, што је
формулација која је ближа логичном објашњењу, у граду је видљив на сваком
кораку. Поред већ поменутих, одбачених наркоманских „оруђа„, ови млади људи,
који су кренули странпутицом, све чешће насрћу на обичне грађане. Вести о наркоманским
„подвизима„ врло су честе по писаним и електронским медијима. Јавност још
памти случај, који се догодио усред бела дана, у центру Горњег Милановца. Двојица полицајаца
уочила су активност особа, за које су имали информације да су нарко дилери. Видели
су двојицу наркомана, који прилазе аутомобилу који се накратко зауставио у
Хајдук Вељковој улици, тачно изнад зграде општине, у строгом центру града.
Полицајци су потрчали ка њима, наркомани беже у двориште управне зграде
„Србијашума„, а возач аутомобила даје гас, удара једног полицајца и бежи са
лица места. Недуго затим, сва тројица су ухапшени, возачу је одређен притвор
због напада на службено лице, а дрога није пронађена.

Милановчанка
Љ.П. је у јануару, накратко, зауставила свој аутомобил испред вртића у улици
Вука Караџића. Она је ушла у вртић, по своје дете, а ауто је остао
откључан. Остала је без своје ташне, у
којој су у новчанику биле и њене кредитне картице. Чим се вратила, приметила је
да јој је ташна украдена, позвала свог мужа који је запослен у филијали једне
овдашње банке, и рекла му да блокира картице. И док је он обављао ту операцију,
компјутер му је показао да са рачуна његове супруге, на банкомату испред његове
банке, неко управо скида десет хиљада динара. Позвао је у помоћ обезбеђење
банке, истрчали су испред и ухватили лопова, наравно наркомана.

Отимање
ташни на улици, крађе пазара по продавницама, ноћна обијања трафика, провале у
станове и аутомобиле, готово да су свакодневна појава у Горњем Милановцу. У
делу града између Техничке школе „Јован Жујовић„ и градске болнице, неколико
наркомана свакодневно краде ствари из аутомобила. Једноставно, ухвате за браву,
и ако је ауто откључан, власник остане без свега вредног што је оставио у
колима.

Новинар
локалне телевизије Горан Трифуновић, у априлу је паркирао свој рено испред
терасе једног кафића. Са пријатељима је сео на терасу, свега неколико метара од
кола, која је оставио откључана. У једном моменту су приметили као неко излази
из кола, и трчи ка аутобуској станици, недалеко одатле. Новинару је украдена
мала дигитална камера, која је остала на задњем седишту. Стицај околности је
хтео да наркоман, који је камеру украо, убрзо оде у Културни центар, који се
налази у истој згради у којој је смештена и телевизија, и понуди је на продају
за јефтине паре директору те установе. Овом је то било сумњиво, и брзо се
испоставило чија је камера украдена. У полицијској архиви забележено је и да се
један наркоман, у тренуцима кризе попео на грађевински кран, висок преко
педесет метара, прошетао до краја носача да би украо бакарну жицу, и продајући
је обезбедио новац за дневну дозу.

Истражни
судија Општинског суда у Горњем Милановцу, Милисав Цветковић, апеловао је на
грађане да наркоманима не олакшавају посао и да своје аутомобиле и станове
закључавају. Самим тим и законске санкције против преступника биле би
ригорозније, јер се, како каже судија Цветковић, провала у закључан ауто или
стан третира као тешки облик кривичног дела, док је крађа из откључаних лакше кривично
дело и гони се по приватној тужби. Судија Цветковић каже и да су се наркомани
извештили, па краду угалавном суме и ствари вредности до четрнаест хиљада
динара, које се третирају као лакши облик крађе, и гоне се по приватним
тужбама. Цветковић каже да се у својој каријери нагледао свега и свачега, али
да му је остао најупечатљивији случај мајке једног наркомана из оближљег села
Брђани. Она је са сином живела у Чачку, због његових дугова морала је да прода
стан и дође у село у коме су имали викендицу. Када је њен син наркоман ухапшен
после једне лакше крађе, она је судију Цветковића молила да га задржи што дуже
у притвору, само да јој више не би загорчавао живот.

Наркомани
у тренуцима кризе не бирају начин да дођу до дроге, каже Ненад Јаћовић, председник
покрета „Волим Србију„, који окупља стручњаке из разних области који се баве
проблемом наркоманије и криминала, али и многобројне грађане који желе да се
ухвате у коштац са овим проблемом, тврди да, према проценама те организације, у
Горњем Милановцу има између 200 и 300 наркомана, који су у тренуцима кризе
потенцијална опасност за грађане. Иначе у овом граду, према полицијским
проценама, месечно се потроши око два килограма хероина, што је око 4000 доза
од пола грама, такозване полутке. Када се тај број подели са тридесет дана,
дође се до бројке од 133 дневне дозе, колико се у граду потроши. Дакле, према
тој рачуници, коју су извели локални новинари, дође се до податка који говори
колико је младих у овом граду свакодневно под дејством хероина. А наркоман
М.С., који тврди да се скинуо са хероина, испричао нам је и технологију ширења
круга наркомана коју примењују локални дилери. Он каже да прве две, три дозе
дилери поклањају, да би младе навукли и тако стекли нове муштерије, које
касније плаћају дрогу. Ипак, како већина наркомана, пре или касније, до новца
за дрогу све теже долази, дилери нуде „дил„ наркоманима. На сваке четири
дозе, које наркомани продају, једну добију – гратис! И тако се круг шири.

За
проблем се зна, у малом граду сви знају и ко су наркомани, и ко су дилери. Али,
решења нема. Милановачка полиција је слабо опремљена, не постоји воља завађене
локалне власти да се том проблему стане на пут, родитељи не желе да признају да
су им деца наркомани, а обични грађани се плаше тренутка када ће лакши облици
екстремизма међу наркоманима, које смо поменули, прећи у оне теже, убиства, на
пример, за шаку динара!