Ekonomska samostalnost je uslov za nezavisnu uređivačku politiku. Kada su u pitanju lokalne novine, ovaj aksiom novinarstva pokazaće, nažalost, svu svoju surovost u Srbiji ove i sledećih godina

 

Budućnost lokalnih pisanih medija u Srbiji, iako to u tom trenutku gotovo niko nije mogao da nasluti, mogla se predvideti 2004. godine kada je izvesni poslastičar iz Raške  kupio zaječarski Timok. Čovek je bio prilično razočaran jer je zatekao prazne kancelarije i nekoliko pisaćih mašina, te, naravno, ubrzo odustao od kupovine. Kasnije će Timok završiti kao filijala niških Narodnih novina koje su prešle u vlasništvo porodice Radomirović, koja već poseduje televiziju i radio Belle amie. Ništa tu ne bi bilo sporno da gazda Vitko, uz Narodne, nije dobio pride i nekoliko stotina kvadrata ekskluzivnog prostora u samom centru Niša. Ili je uz poslovni prostor dobio i novine?

U poslastice srpske privatizacije lokalnih pisanih medija svakako spada i prodaja Čačanskog glasa tamošnjem gimnazijalcu Milošu Bojoviću, poznatijem po ocu Zoranu koji je pokupovao pola Čačka.

 

Medijska tranzicija

 

Nekako u isto vreme Dušan Stupar, svojevremeno šef beogradske Udbe, poznatiji kao „Vojko i Savle“, đuture pazari medije po Vojvodini. Vojvodina info tako postaje vlasnik lokalnih novina u Somboru, Vršcu, Subotici, Kikindi.

 

Zašto su ovi mediji i ovi ljudi važni kada se govori o perspektivi srpskih lokalnih pisanih medija. Iz jednostavnog razloga: ako lokalne novine imaju ikakvu budućnost, navedeni ljudi i mediji jesu upravo ta „budućnost“.

 

Pre 5. oktobra 2000. godine u Srbiji je postojalo dvadesetak nezavisnih lokalnih novina okupljenih mahom u Asocijaciji nezavisnih lokalnih medija Lokal pres. Neki od tih medija, poput kragujevačke Nezavisne Svetlosti, Kikindskih, Smederevske sedmice, Borskih, Mog Kovina, preživljavali su povremeno pravu harangu režima, ali nisu odustajali i dali su ogroman doprinos demokratskim promenama u tim sredinama.

 

Većina ovih medija danas ili ne postoji ili se spremaju da stave katanac na redakcije. Jednostavno, nespremni za nove uslove, bez ičije pomoći, prepušteni divljem tržištu, nestali su kao žrtve medijske tranzicije, između ostalog i zato što spas nisu potražili u skutima države kada su na vlast došli „naši“.

 

„U poslednjih šest meseci, od članica Lokal presa prestali su da izlaze Pečat u Mladenovcu, GM Press iz Gornjeg Milanovca i Smederevske novine“, kaže za Dosije Dejan Miladinović, predsednik UO Lokal presa.

 

Oni drugi, opštinski listovi, posle demokratskih promena nastavili su da rade isto što su radili i ranije, baveći se mahom propagandističkim novinarstvom, samo sada za drugog („demokratskog“) gospodara. Zauzvrat, sa opštinskih jasli stizala je redovno platica i druge prinadležnosti. Iz sna ih je prenula privatizacija, ali pokazalo se da je uglavnom uzbuna bila lažna. Ubrzo su se javili Radomirovići, Bojovići, Stupari, drugovi propagandisti su nastavili da rade ne brinući preterano ko su im gazde i kakva je uređivačka politika. Uostalom, nikada o tome brinuli nisu, pa zašto bi sada?

 

„Razlike između Čačanskog glasa i Čačanskih novina su očigledne, pre svega u uređivačkoj politici, pa čitaoci teško, osim po nazivima novina, mogu da pretpostave da oba lista izlaze u istom gradu. Dok su Čačanske vrlo kritički okrenute ka, pre svega, radu lokalne vlasti i ukupnim političkim, društvenim i privrednim zbivanjima u gradu, Glas piše po principima ’lepog novinarstva’, naročito kada je u pitanju lokalna vlast. Zbog toga i posle privatizacije ima značajnu finansijsku podršku od gradskih vlasti i lokalnih javnih preduzeća kroz zakup oglasnog prostora“, objašnjava Stojan Marković, vlasnik Čačanskih novina.

 

U Kikindi, takođe, postoje dva lokalna lista: nezavisne Kikindske i Kikindske novine u vlasništvu konzorcijuma Vojvodina info.

 

„Mi smo, pre svega, brojčano mala redakcija u kojoj svi sve rade i to, nažalost, za male pare. Tokom prošle godine, kada se ekonomska kriza razbuktala, preduzeli smo mere štednje pa smo ograničili broj spoljnih saradnika, smanjili obim lista, kao i broj kolornih strana, preselili redakciju u jeftiniji poslovni prostor… Naše novine imaju nešto manji tiraž, ali je nepobitno da se više čitaju, dok se konkurencija, da tako kažem, više gleda, jer i dalje imaju veći broj čitulja i pomena“, ističe Željko Bodrožić, glavni i odgovorni urednik Kikindskih.

 

Na drugom kraju Srbije, u nedeljniku Borske novine, osnovanim 1994. godine, oslanjaju se isključivo na sopstvene skromne potencijale. Redakciju čini četiri stalna saradnika: urednik, zamenik, tehnički urednik i jedan novinar. Tiraž je 1.500 primeraka. Od toga u borska sela se šalje 1200, a u gradu se proda 300 Borskih, bez remitende. Cena po primerku je simbolična – 10 dinara. 
„Od lokalnih vlasti do sada nismo dobili ni prebijeni dinar jer nismo želeli da se priklonimo nijednoj političkoj opciji“, navodi Miroslav Radulović, vlasnik Borskih novina.

 

Svi na tržište

 

Sumornu sliku upotpunjuju podaci Lokal presa.

„U većini lokalnih medija kasne plate u proseku četiri do čak sedam meseci. To je direktna posledica povećanja troškova štampe za 20-25 odsto, pošto je dinar u odnosu na evro znatno poskupeo novinsku hartiju i materijal za štampu. U isto vreme prihodi se smanjuju od reklama u lokalnim listovima od 40 odsto, pa u nekim novinama i do 80 odsto u odnosu na isti period prošle godine“, ističe Miladinović.

 

Pojedini lokalni pisani mediji, posle gromoglasnih najava iz Ministarstva kulture, ponadali su se da će spas doći od države. Pokazalo se, međutim, da od toga nema ništa. Konkursi za pomoć lokalnim medijima, osim krajnje sumnjivog odabira, pokazali su samo da ova država nema dugoročnu strategiju kada su u pitanju lokalni mediji, i to ne samo pisani. Projektno finansiranje, odnosno 300.000 – 400.000 dinara, koliko je u proseku iznosio pojedinačni „grant“, ne može da zameni dugoročne mere koje su neophodne ukoliko je Srbiji stalo do lokalnih pisanih medija.

A, sva je prilika, nije joj stalo. Ne zbog toga što Ministarstvo kulture pomaže Diskos Aleksandrovac, već zato što, barem javnosti nije poznato, ne postoji ozbiljna strategija kada su u pitanju lokalni mediji. Univerzalan odgovor koji ćete uvek dobiti kada započnete razgovor o ovog problematici je „svi na tržište, pa ko preživi…“.

 

„Na koje tržište? Ono koje je prostorno ograničeno, opustošeno ekonomskom krizom, kriminalnim privatizacijama i narodom koji nema ni za hleb, a kamoli za novine, a država, odnosno lokalna samouprava, postaje najveći oglašivač. Država bi morala da ponudi neke poreske olakšice za male izdavače, da pomogne da se preko pristupnih evropskih fondova obezbede sredstva za tehnološki razvoj redakcija i druge vrste pomoći, da učini nešto da velika preduzeća koja su na tržištu, a u kojima je država većinski vlasnik (Telekom, Lutrija Srbije itd.), deo svojih bogatih marketinških kampanja usmeri i na lokalne medije, jer to i u tržišnom smislu ima opravdanja“, predlaže Bodrožić.

 

U Lokal presu, ne očekujući previše od države, pokušavaju da praktično pomognu svojim članicama.

 

„Mi se trudimo da povećamo kapacitete lokalnih medija kroz obuku pojedinih redakcija za apliciranje na konkursima za projekte, pomoć u poboljšanju vizuelnog izgleda zainteresovanih lokanih novina u cilju njihovog redizajna i modernijeg izgleda, sprovođenje zajedničkim snagama serijala istraživačkih tekstova na određene teme. Na drugoj strani, pokrenuli smo aktivnosti na zajedničkom marketingu, predstavljanju i prepoznavanju mreže lokalnih medija pred oglašivačima, marketinškim agencijama i stvaranje načina kako što brže i jednostavnije stići do lokalnih medija“, objašnjava Miladinović.

Ekonomska samostalnost je uslov za nezavisnu uređivačku politiku. Ovaj aksiom novinarstva pokazaće, nažalost, svu svoju surovost u Srbiji ove i sledećih godina kada su u pitanju lokalni pisani mediji. Možda je umesto „perspektiva lokalnih pisanih medija“, osnovno pitanje s kojim (će) se medijska scena Srbije suočava, zapravo, hoće li za koju godinu uopšte biti lokalnih novina.

 

Kupovina medijskih sadržaja

 

Ministarstvo kulture u 2009. godini sufinansiralo je sa 80 miliona dinara 125 projekata medija u Srbiji, koji su odabrani za dodelu pomoći medijima u uslovima krize. Među odobrenim projektima najviše ih je iz oblasti TV produkcije, 50 projekata, za šta je predviđeno oko 40 miliona dinara, 46 projekata je radio stanica, a od štampanih medija 16.

 

Konkursom, kako je objašnjeno, poštovan je regionalni pristup, tako da je od 125 projekata odobrena pomoć za 17 medija iz Beograda, a ostalo u unutrašnjosti Srbije.

 

Naglašeno je da su tih 17 beogradskih medija uglavnom sa nacionalnom pokrivenošću i čine 28 odsto odobrenih projekata, dok je 33 odsto medija sa regionalnom pokrivenošću.

 

Prema rezultatima konkursa, sufinansiraće se projekti četiri medija iz Novog Sada i Niša, iz Valjeva i Subotice po tri, po dva projekta iz Kraljeva, Zaječara i Šapca, po četiri iz Čačka, Užica i Kikinde, šest medija iz Kragujevca.

 

Najviše izabranih projekata je informativnog programa, oko 45 odsto. Od 80 miliona dinara pomoći, 60 miliona je odobreno iz budžeta, odlukom Vlade za podršku medijima u uslovima krize, a 20 miliona dinara je redovnih sredstava Ministarstva kulture.

 

Kriterijum za dodelu novca, kako je objašnjeno, bio je kvalitet rada medija.

 

„Svesni smo da u uslovima krize mediji koji idu ka senzacionalizmu i skandalu, nalazeći u tome potencijal za svoj tiraž i afirmaciju na tržištu, često idu preko vrednosti za koje se mi, kao Ministarstvo, zalažemo i iza kojih, verovatno svi građani stoje“ , rekao je medijima Nebojša Bradić, ministar kulture, ocenivši da je Ministarstvo kulture na osnovu konkursa u poziciji da „kupuje medijske sadržaje“.