Prošla, 2007. godina nije bila ni laka, ni jednostavna, za novinare i za medije u Srbiji. Novinarima se ne samo otvoreno pretilo nego su se na njih i njihove porodice bacale bombe. Neke novine, televizijske i radio stanice su ne samo na čudan način, preko noći, promenile vlasnike nego su i neke prestale da postoje. Bahata i pohlepna finansijska i politička oligarhija, ogrnuta u patetični, lažljivi ogrtač tradicionalizma i nacionalizma raspolaže takvim moćima manipulacije da nam se čini da su prethodne godine provedene u Miloševićevoj demokraturi bili naivna igra. Srećom, nema rata, mobilizacije i hiperinflacije.
Verujem da je došao poslednji čas da se javno suočimo sa stvarnošću. Posebno je to danas važno u srpskom novinarstvu. Pošto je toliko toga, u šta smo verovali, i za šta smo se godinama borili, ne samo ugroženo nego i direktno ismejano od strane onih koji su se na narodnoj nesreći obogatili i postali cvet srpske političke i kulturne elite, vreme je da počnemo da sabiramo ljude i dogadjaje koji – u duhu vrednosti u koje verujemo i dalje znače ono isto zbog čega smo učestvovali u otporu režimu Slobodana Miloševića. Rasuta, često i suprotstavljena energija otpora, danas je osudjena na puko tavorenje i na gorku bespomoćnost najviše zbog našeg vlastitog mirenja sa tokom stvari. Morali bismo, pre svega, da kažemo šta mislimo o novinarstvu i novinarima u Srbiji. Pre nego o političarima.
Zbog svega toga smo, ove godine odlučili da nagradu „Jug Grizelj“ dodelimo čoveku i jednim novinama koji su ostali dosledni svojem opredeljenju i shvatanju uloge medija. Reč je o Vukašinu Obradoviću i nedeljniku „Vranjske“ čiji je Obradović osnivač, direktor i glavni i odgovorni urednik. „Vranjske“ su jedini nezavisni medij na jugu Srbije koji izlazi od 1994. Prošle godine je izašao petstoti broj „Vranjskih“ što predstavlja izvanredno dostignuće ne samo novinara okupljenih oko ovih novina nego i šire javnosti juga Srbije. Za tih pet stotina brojeva „Vranjskih“, moramo danas da podsetimo, objavljen je veliki broj izuzetnih novinskih tekstova od kojih su neki bili prava novinarska otkrića. Izmedju ostalog, 1996. godine je objavljena prva autentična priča o ratnim zločinima iz usta jednog ratnog dobrovoljca. Zbog izveštaja o položaju Albanaca na jugu Srbije tokom i posle NATO agresije „Vranjske“ su kažnjene po tadašnjem Zakonu o javnom informisanju jednom od najviših kazni izrečenih bilo kojem mediju. Vukašin Obradović je takodje glavni i odgovorni urednik magazina „Hapi/Korak“ mesečnika koji se štampa na srpskom i albanskom jeziku.
„Vranjske“ su, medjutim, ostale nezavisne i hrabre novine i posle 5. oktobra 2000-te. One su pokrenule temu visokih primanja i zloupotreba narodnih poslanika. Poseban primer predstavlja slučaj vladike Pahomija o kojem su 2005. prvo pisale „Vranjske“ da bi posle toga bio pokrenut i sudski proces. Da li se neko danas seća da su tada „Vranjske“ bile napadane, i od nekih novinara, i novina, kao produžena ruka „šiptarskog“ i „antisrpskog“ lobija? Kada je prošle godine episkop Pahomije bio oslobodjen svake odgovornosti od strane suda u Nišu bio je to, nesumnjivo, ne samo pravni nego i svojevrsni politički odgovor srpskom društvu, a posebno srpskim medijima. Da li su mediji umeli da odgovore na ovaj izazov? Da li su pokazali solidarnost sa „Vranjskim“? Da li je petstoti broj „Vranjskih“ bio dobar povod da se javnost podseti na to šta je dužnost novinara i novinarstva? Često, naime, od reakcije nekog medija zavisi kako će izgledati jedno društvo, i kako će sebe da vidi. Makoliko izolovano i usamljeno izgledao novinarski glas on ima tu čudnu isceliteljsku moć – da uklanja osećanje bespomoćnosti i apatije. Vukašin Obradović i „Vranjske“ su nam toliko puta to dokazali.
Pored rada u „Vranjskim“ i „Koraku“ Vukašin Obradović ima energije da bude i predsednik Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih lokalnih medija „Local press“. Tekstovi Vukašina Obradovića objavljivani su u svim značajnijim medijima u Srbiji. Dobitnik je nagrada Nezavisnog udruženja novinara Srbije „Dušan Bogavac“ (2003.) i dnevnog lista „Danas“ – „Stanislav Staša Marinković“ (2005.).
24. januar 2008.
Velimir Ćurgus Kazimir