Najstariji timočki list otkupio poslastičar iz Raške i sada nezna šta bi sa novinama. Priča o zaječarskom „Timoku“ mogla bi da bude veoma poučna i za medije, ali i za lokalnu samoupravu koja naprasno želi da strogo primenjuje zakon o opštinskim medijima. Pouke i za Vladu Srbije



Najstariji štampani nedeljnik u Timočkoj krajini, zaječarski list „Timok“, koji bez prestanka izlazi gotovo 60 godina, je prvi (za sada i jedini) medij na ovom prostoru koji se prepustio iskušenjima privatizacije. Utisak je da privatizacija „Timoka“ nije bila ni puko pomodarstvo, niti potreba, a ponajmanje želja desetak preostalih novinara. Jednostavno, po svemu sudeći, zaječarskoj opštini je već bilo dosadilo finansiranje lista, koji je do pre petnaestak godina bio „zajedničko glasilo Socijalističkog saveza radnog naroda Timočke krajine“ i koji je, doduše traljavo, ali ipak redovno finansiran zajedničkim sredstvima svih osam timočkih opština (Zaječar, Bor, Knjaževac, Boljevac, Negotin, Kladovo, Sokobanja i Majdanpek).



Od kako je republička Agencija za privatizaciju prodala ovaj list privatnom preduzetniku iz Raške (!!!) protekla su puna četiri meseca (23. decembra 2003.), ali je veliko pitanje kakva će biti konačna sudbina „Timoka“. Priča bi po mnogo čemu mogla da bude poučna.



Zanimljivo je da u celoj ovoj stvari najmanji problem predstavlja sudbina zaposlenih novinara. Neki bi mirno mogli da odu penziju, drugi bi pronašli druga radna mesta, a mali broj bi ostao i dalje u okrilju lista. Ali, tradicija, kvalitet i renome „Timoka“ su stvari preko kojih se niti sme, a verujemo niti hoće, tek tako lako preći. Drugim rečima, primer „privatizacije“ zaječarskog nedeljnika „Timok“ može da posluži kao dobro iskustvo u daljim sličnim aktivnostima u medijima Srbije.



GORAK UKUS RATLUKA



Kada je 23. decembra 2003. godine objavljeno da je „Timok“ na aukciji u Beogradu kupio Milinko Nešović, proizvođač žele-bombona i ratluka iz Raške, brojni čitaoci zabrinuli su se za sudbinu lista. Kao da su lokalni čelnici zaječarske nove vlasti poodavno vrebali priliku da stari list, premoren raznim teškoćama, konačno otkače iz opštinske kase i puste ga niz vodu. Ali, veoma brzo se pokazalo da je ratluk koji su preostalim novinarima „Timoka“ ponudili opštinski osnivači i Republička agencija za privatizaciju, isuviše gorak. Brzo se ispostavilo da je veoma neizvesno da li će list moći i dalje da izlazi, a zaječarska opština ga je ekspresno skinula sa budžeta za ovu godinu. Sa druge strane, proizvođač ratluka iz Raške, koji se prema mišljenjima nekih poznavalaca prilika, tog 23. decembra slučajno zatekao u Beogradu, nije doneo ništa od obećanog slatkog profita.



,,Došao je jednoga dana u Zaječar“ – priča Dragoslav Jovanović, glavni urednik „Timoka“ – ušao u redakciju i zamolio nas da ga odvedemo u štampariju. Kada smo mu rekli da mi nemamo sopstvenu štampariju, već koristimo usluge drugih, Nešović se zbunjeno češkao po glavi. Onda nas je zamolio da ga odvedemo u prostorije gde se list priprema za štampu. Kada smo mu rekli da se to radi ovde u ove dve kancelarije, gazdu je oblio znoj i samo se spustio u stolicu.



Ubrzo su po Zaječaru i celoj Timočkoj krajini počele priče o navodnom „uslužnom otkupu „Timoka“ za trenutno nepoznatog vlasnika, koji će se uskoro pojaviti.



U međuvremenu, kada su shvatili da je sve što se događa sa novinama samo igra sa nepoznatim pravilima i kada je opasnost po gašenje najstarijeg timočkog nedeljnika postala sasvim realna, novinari su odlučili da stvar preuzmu u svoje ruke. Oni, doduše, nemaju para da vrate uplaćenu prvu ratu, ali raspolažu nagomilanim dugogodišnjim novinarskim iskustvom i spremni su da unaprede kvalitet lista. To se u poslednjih nekoliko brojeva i potvrdilo, a pojavljuju se i prvi znaci solidarnosti, sa raznih strana. To bi mogla da bude i ključna stvar u rezrešenju ovog „pikantnog“ problema. Ukoliko javno mnjenje, odnosno čitaoci renomiranog lista budu glasniji u postavljanju ultimatuma da „Timok“ dobije realnu šansu za opstanak, onda bi kraj imao srećan završetak.



UDRUŽENJE NOVINARA SRBIJE ZAHTEVA POJAŠNJENJE



Novinari „Timoka“ su opravdano podigli galamu, zabrinuti više za sudbinu lista nego za sopstvenu i stvar je, mic po mic, dospela i u Udruženje novinara Srbije. Ono je tražilo reviziju postupka, ali iz Agencije je stiglo objašnjenje da se to neće dogoditi, „jer je sve proteklo po zakonu“.



Zaposleni novinari jednostavno ističu da je imovina koja je prodata bila društvena:



,,U prethodnih šest decenija u razvoj „Timoka“ ulagali su građani svih timočkih opština – kaže Dragoslav Jovanović. – U poslednjih 12 godina novac su obezbeđivali poreski obveznici iz Zaječara. Da bi ovu svoju „imovinu“ sačuvali oni su preko odbornika Skupštine opštine, početkom 2003. zahtevali transformaciju firme. Odluka je usvojena na sednici SO Zaječar 25. marta 2003. Time su formalno i praktično suspendovani svi organi (samo)upravljanja društvenog preduzeća i imenovan vršilac dužnosti direktora Javnog preduzeća. Tu se stalo. Dakle, nisu izabrani novi organi upravljanja, nije obavljena registracija u Trgovinskom sudu, iako odluka o novom statusu lista ničim nije osporavana. Mi smatramo da je dalji proces transformacije stopiran zbog različitih pojedinačnih ili grupnih interesa. U konfuznoj situaciji potezali su se razni argumenti, a najčešće onaj da lokalana samouprava ne može da bude osnivač štampanog medija“.



Trenutno stanje u celoj stvari je, takođe – neizvesno. Trebalo bi da do 1. maja u Zaječar dođu „svi zainteresovani“, uključujući i predstavnike lokalne samouprave. Tu bi se obavio konačan dogovor. Očekuje se i dolazak predstavnika Saveta za borbu protiv korupcije, koji je takođe umešan u ovu tragikomičnu farsu.



Primer „privatizacije zaječarskog Timoka“ je poučan po mnogo čemu. On govori šta se događa kada se pomešaju razuzdane stranačke strasti, pojedinačni interesi ekonomski moćnih neznalica i neargumentovana arogancija ljudi na vlasti. List „Timok“ je ostavio isuviše dubok trag da bi olako bio prepušten uskovitlanim emocijama raznih prolaznika. Verujemo da će građani Zaječara i cele Timočke krajine naći načina da se odupru svim tim iskušenjima. Ako ništa drugo, država bi sama morala da se zainteresuje za ovaj problem i stavi ga pod svoje okrilje. Ali, ne na način koji je ovde bio primenjen. Jer, ruku na srce, kakve veze sa novinarstvom ima proizvođač lilihipa? Osim u slučajevima kada u retkim trenucima odmora kupi novine i počne da čita naslove.