Duševni bolovi za pare

Kad policajac dobije na lutriji, kaže vic, kupi raskrsnicu i ode u privatnike. Kad seljak dobije na lutriji, kaže drugi, tuži celo selo.

Letimičan pogled na spisak, ili bar broj, tužbi protiv nezavisnih lokalnih listova liči na dokaz da se pola Srbije uspešno bavi igrama na sreću: tuže nas mnogo, tuže nas mnogi, tuže nas po raznim zakonima i paragrafima, tuže nas za sve i svašta.

Nezavisna (kragujevačka) svetlost je prošlog leta imala desetak procesa sa bog-zna-koliko ročišta (Borske su, u samo jednom, 22 puta bile u sudnici), a pravni zastupnik Kikinskih kaže da je broj tužbi protiv njih dvocifren. Ljubitelj susreta sa novinarima u sudnici u Kragujevcu je, čini se, bio i tamošnji predsednik opštine. Ali, čovek je izuzetak. Najčešće, kao i za vreme re’ima haškog zatvorenika sa sve višim pritiskom i sve nižim rejtingom, tuže „oni pored”: partijski podobni direktori, načelnici, predsednici mesnih zajednica. Tuži nas jedan bivši ministar pravde, jedan vladika, nekoliko partijskih čelnika, a tuže nas i hapšeni u akciji Sablja, fabrički sindikalci, najvijači, naslednici imena i dela uvaženih pokojnika. Tuže nas bivši i sadašnji. Ne tuže samo seljaci: dobitnicima na lutriji, kanda, jedva domakne za komšije.

Tuže nas po 92. i 93. članu Krivičnog zakonika Srbije i po osakaćenom Zakonu o informisanju.

Ovaj potonji je trebalo da štiti slobodu štampe i novinarsku profesiju. Onda su, koji dan pre usvajanja koliko-toliko dobrog Predloga, iz Zakona izbačeni članovi koji štite profesiju. Potpredsednik Vlade Žarko Korać je, tada, objašnjavao da će sve to sadržati Zakon o dostupnosti informacija. Koji, naravno, nikad nije usvojen. I čijeg se predloga, sem novinara, valjda niko i ne seća. Potpredsednik je, u jednoj TV emisiji, čak, rekao, da novinarstvo, ipak, nije „nevinost bez zaštite”.

Neki slučajevi su slika onoga kako društvo vidi novine i javnost uopšte.

Bečejski Mozaik, Kikindske i Vranjske tužili su hapšeni u operaciji Sablja. Vranjske su, u stvari, prenele deo teksta iz NINa u kome se pominje njihov sugađanin, Kikindske su prenele tekst MUpa. Mozaik je tužen i osuđen za tekst koji počinje rečenicom: „Prema rečima opštinskog javnog tužioca…”. Sudija je procenio da izjava tužioca „nije informacija koja… potiče od nadležnog organa…” i odbio da sasluša tužioca koji je izjavu dao. Što će reći da tužilac nije nadležni organ (dok ne izda saopštenje).

„Džaba ste krečili”, stoji na onom čuvenom grafitu. „Džaba ste učili novinarski zanat”, mogao bi da bude prevod obrazloženja ove sudske presude. Koga će, ako ne tužioca, novinar da pita o optužnici? Pri tome, hapšenom se i dalje sudi (sporije, naravno, nego novinama). Hoće li, ako bude osuđen i Mozaik to objavi, list ponovo biti tužen i suđen jer „informacija ne potiče od nadležnog organa…” (ako sud ne izda saopštenje).

Neki listovi imaju svoje stalne klijente. Kikindskim je bio najbolji,/misli se na Kikindske pre ulaska radikala/ još iz vremena Šešeljevskog viđenja novinarstva, Rajko Popović (glodur sloboljubne Komune), ali ovaj list kao da se spori sa političkim utvarama. Dmitar Šegrt, bivši šef socijalista u Republičkoj skupštini tužio je Kikindske, a spor se vodi oko toga smeju li, u ozbiljnom tekstu, da se upotrebljavaju izrazi kao što su ćorkirati, trte-mrte, skembati i slične. Slobinom „mom drugu Dmitu” advokat je Slavko Kolarski. A i ovaj tuži Kikindske. Zbog ove dve rečenice: „…Kolarskom su tom prilikom (posete fabrici, prim p. s.) žestoko žviždali radnici koji štrajkuju. A nije plavuša.”

Kolokvijalni govor je razlog tužbi i u nekim drugim procesima. Predsednik i potpredsednik Prve kovinske mesne zajednice tužili su Moj Kovin zbog tvrdnje da su „u porilično alkoholisanom stanju, što bi rek’o narod pijani k’o treska… napravili lom za uvažavanje…” U samom događaju nema mnogo spornog. Svedok koji je sedeo sa njima kaže da „nisu bili trezni ali ni mortus, ja sam mogao da hodam…”, dolazila je policija, prekršajac je kaznio Predsednik MZ, ali se od novinara i urednika tražilo da dokažu da su bili „pijani kao treska”. Pa ma šta to značilo. Završna reč je, posle dve i po godine, izrečena prošlog utorka, čeka se presuda.

Moj Kovin je, pre nekoliko godina, tužen zbog objavljivanja fotografije sindikalnog funkcionera ovdašnje firme sa (javnog) zbora radnika. Njegovo jedino objašnjenje bilo je da „nije pevaljka”. Odustao je pre prvog ročišta na insistiranje sopstvenog advokata. Vranjske nisu bile te sreće. Slučaj vladike Pahomija je, medijski, najčuveniji, a ovaj list bi mogao da se pohvali i najnečuvenijom presudom. Osuđen je zbog objavljivanja fotografije navijača na stadionu (na stranu što se vidi da ovaj pozira) bez njegove saglasnosti. Sud je, zbog ovako nanete duševne boli i patnje, presudio da Vranjske bradatom kolporteru s šajkačom i kokardom plate 400.000 dinara. Kad bi ovakav pelcer mogao da se primi i van Vranja, nacija bi se istinski obogatila: milioni gledalaca sportskih utakmica mogli bi da dobiju ozbiljne pare.

Najčešće tuže pojedinci, pošto trpe duševne bolove koje im nanose tekstovi nezavisnih listova. Ili im se grubo povređuju čast i ugled. Čast se, kažu pravnici, stiče rođenjem, ugled delanjem u društvu. A dokazuje se na razne načine. U Kragujevcu ga je, u vreme prethodnog režima, jedan tužilac Nezavisne svetlosti sudski dokazao potvrdom SPSa. Uz duševne bolove, čast i ugled uvek idu i pare, tj. i zahtev za obeštećenje.

Vojne pošte (vranjanski slučaj) su, izgleda, odustale, ali policajci nisu. Poslednjih dana januara Mozaik je dobio tužbu (pisanu početkom decembra) policajca protiv koga je podneta krivična prijava zbog zlostavljanja.

Ipak, ne tuže samo pojedinci.

Nekoliko dana pred decembarske izbore Petar Jojić, predsednik južnobanatskog Okružnog odbora radikala i bivši savezni ministar pravde, najavio je tužbu ove stranke glavnom uredniku Mog Kovina. Poziv još nije stigao, a po onome što je rekao tužilac će biti SRS. Razlog je tvrdnja u novinama da je ova stranka u Kovinu dezorganizovana i da su članovi zaboravili gde su im prostorije.

Koliko je sudskih procesa protiv članica Lokal presa u toku teško je utvrditi. Izvesno je, međutim, da se broj ne smanjuje. Ponegde lokalne vlasti koje žuljaju nezavisne novine sami izriču presude. Najčešće je reč o pritisku da oglašivači zatvore vrata za ove listove, ali ima i inventivnijih. Borske novine godinama ne izlaze iz sudnice, a glodur Miroslav Radulović je jedini u vremenu SPSa osuđen na bezuslovni zatvor (pomilovao ga je Koštunica). Pošto objavljene tekstove ni nove vlasti ne dočekuju s oduševljenjem, dosetile su se da Raduloviću zabrane ulazak u opštinsku zgradu.

A to je ponovo ona priča o Zakonu o informisanju i onom o dostupnosti informacija. Ili zakonima uopšte.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Pin on Pinterest0

PROJEKTI

Mladi mediji 2020

PU Lokal pres u partnerstvu sa DW Akademiom tokom 2020. godine realizuje novi trogodišnji projekat „Mladi mediji“. Ove godine PU Lokal pres će organizovati Letnnju novinsrku školu za nove polaznike, zatim još jednu radionicu za najuspešnije polaznike iz prethodnih godina, Zbog pandemije COVID 19 ove radionice će biti organizovane online. U okviru projekta biće odabrana […]

DETALJI O PROJEKTU
Javno zagovaranje “ZA sadržaje za mlade”

Kroz konkurse za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja od javnog interesa i lokalne samouprave i Ministarstvo kulture i informisanja medijima dodeljuju značajna sredstva za kreiranje sadržaja. Međutim, deca i mladi su vrlo retko u fokusu tih medijskih sadržaja. PU Lokal pres je tokom 2019. godine analizirao medijske konkurse 40 gradova i opština na teritoriji Srbije. […]

DETALJI O PROJEKTU
Local Press Laboratorija

Local Press Laboratorija je pilot projekat razvijen u saradnji sa organizacijom Free Press Unlimited i uz finansijsku podršku Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Holandije. U pitanju program podrške lokalnim medijima u okviru koga 4 medija, članice Lokal presa, na različite načine pokušavaju da se povežu sa svojom publikom. Mediji koji učestvuju u ovom projektu su Grad […]

DETALJI O PROJEKTU