Prva demokratska vlast u Vranju, koju su u petak formirale stranke «demokratskog bloka», trajala je samo dva dana. Izdali su oni od kojih se to najviše i očekivalo – ekipa okupljena oko vranjskog DSS-a. Eutanazija jedine nade demokratske javnosti obznanjena je nezakonitim opozivom odluke da na čelo RT Vranje dođe Vukašin Obradović. Izdaje, jedna za drugom, u ničim prekinutom nizu, krenule su još dok se nije stišalo ni slavlje po kafanama, niti su se osušile suze na licu socijaliste Zorana Veličkovića, niti su otpočele pripreme za rušenje bar ponekog od stubova vladavine SPS-a. Politički i ljudski amaterizam, udružen sa podaničkim mentalitetom koji neki ovde titulišu odgovornošću, ponovo je dao svoje otrovne plodove. Samo da se ništa ne menja, jasna je poruka najretrogradnijih snaga srpskog društva, ujedinjenih u oligarhiju moći koja će, sada je to jasno, zanavek vladati ovim gradom, oličena čas u vuku, čas u ovci. Demokratsku koaliciju svojim potpisom srušio je prvi „demokratski“ predsednik SO Vranje. Pogazio je sve – koaliciju, svoju partiju, nade ovdašnjeg tankog demokratskog sloja, svoju porodicu, i na kraju, sam sebe. Dugo godina, ime koje nosi biće sinonim pervertitstva, sramote i izdaje. Šta ga je navelo da opozove postavljenje Vukašina Obradovića na čelo RT Vranje i tako prekrši zakon, moral, sve moguće ljudske i političke norme?



Večerinka sa dosijeima



Tajni više nema – DSS je stupio u otvorenu koaliciju sa SPS-om istovremeno zavijajući Vranje u crno za neslućeno dug period. I sve to samo jednim potpisom, onim na opoziv odluke Skupštine opštine Vranje na postavljenje novog direktora televizije. Šta se to dešavalo od petka do ponedeljka, koja je to serija događaja uticala da jedan hrabar i ponosit čovek postane krpa kojom socijalisti mašu, nadajući se da liči na zastavu?

Iskusnim posmatračima još u petak, na samoj konstitutivnoj sednici parlamenta sve je bilo jasno – u to vreme budući predsednik Skupštine, umesto da likuje, sedeo je u kraj hodnika, više nego snužden. Pritisaka je bilo, dakle, još i za vreme same sednice. A na njoj, DSS je imao glavnu reč. Njihov čovek bio je redar, pregovarač, ujedinitelj, obaveštajac, i ko zna šta sve ne. U jednom trenu, kada je većina visila o koncu međusobnih ličnih obračuna, Nenad Stošić je za govornicom apelovao da svi prisutni moraju imati jasnu svest o istoričnosti trenutka. Emocije za govornicom bile su snažne, gotovo ravne suzama smenjenog direktora televizije Veličkovića.

Bilo kako bilo, čim su se otreznili od slavlja, četiri od šest odbornika DSS-a seli su u auto i u subotu otišli za Beograd, na noge veziru. Srećom, Koštunicu su ovom prilikom obavestili da Vranjanci dolaze, pa je premijer, za svoje navike solidno pripremljen, napravio pravu tajnu večeru sa saborcima na teškom poslu uništavanja Srba i Srbije. U stranačkim prostorijama DSS bio je prisutan i ministar policije Dragan Jočić, i upravo je njegov upliv bio odlučujući u odluci DSS-a da na sve pljune i na sve pristane. Kako je po povratku u Vranje pred svedocima preneo Nenad Stošić, Jočić je na sto bacio Obradovićev DB dosije!

– Šta će nam on, to je Sorošev čovek, ima da nas napadne posle nedelju dana – navodno je tada rekao Jočić.

Delegacija se u Vranje vratila trijumfalno – sve je rešeno, nema ni govora o koaliciji sa SPS-om, jedan od njih će postati narodni poslanik, drugi šef vranjske policije, ma sve teče med i mleko. Ima samo jedan mali problem – televizija. Ako bi Obradović mogao da sačeka do srede, eto, da se situacija stabilizuje, i sve tako. Predsednik OO DSS-a lično smiruje situaciju – ništa se ne dešava, sve ide po planu, i kako je dogovoreno. I u tom trenutku, kao i uvek do tada, svima izgleda kao da on govori istinu. Kao da je čestit i častan čovek.



Noćna predigra



Ali, rebalans je valjalo usvojiti, a ponedeljak se približavao strelovito. Čitava nedelja, dan i noć, protiču u pritisku na ovdašnje odbornike Nove Srbije, DSS-a i G17 plus-a kako bi se ustanovilo ko je najslabija karika. No, spasa im od Nove Srbije nema. Bilo šta da se govorilo o ovoj stranci za vreme i neposredno posle izbora, oni su do kraja izdržali. Iako najmlađa na političkoj sceni, najpametnija je ispala G 17 plus. Oni su rekli – podržaćemo sve što uradi DSS, ma koliko nas to koštalo, i tako su kroz vodu prošli suvi. DSS-u, nažalost, to nije pošlo za rukom.

U nedelju kasno popodne u Vranje su došli Rade Obradović, šef Izvršnog odbora DSS-a, i poslanik te stranke Dragan Šormaz. Ovde su ih čekali deesesovci, a na čelu sa glavnim lokalnim kadrovikom stranke Milutinom Pešićem iz Surdulice. O kakvim se kalibrima radi u vranjskom DSS-u pokazuje činjenica da je razgovor vođen u prostorijama SPS-a, a oni dozvolili da o njihovim ljudskim sudbinama odlučuje jedan potpuni politički anonimus iz Surdulice! Sastanku su uz glavno okrivljene za nepodopštine kao što je obaranje večno vladajućih socijalista prisustvovali još i čelnici SPS-a i novi gradonačelnik Stojčić. No, stvari očigledno nisu tekle kako su ovdašnji oligarsi hteli, pa je najpre sa sastanka izbačen Nenad Stošić, da bi zatim, oko 1.30 minuta posle ponoći u pomoć pozvan i Milan Nikolić. O bliskosti nekada ljutih protivnika svedoči i činjenica da je on na poziv Obradovića iz DSS-a stigao za tačno osam minuta, poluobučen! Bilo kako bilo, sastanak je trajao do pola četiri ujutru, i na tom mestu sve je dogovoreno – može sve, samo ne Vukašin Obradović na čelo televizije!

Socijalisti su dali sve što im je traženo – koliko god je potrebno direktorskih mesta, upravnih odbora, para, u zamenu za samo jednu stvar: ostavljanje prošlosti na miru. Evo, rekli su oni, bićemo dobri, fini, demokratični, samo da niko ne otkriva kako smo krali, kako smo uništili ovu zemlju, a poglavito ovaj grad, za nekoliko vikendica i stanova u Beogradu, samo da istorija ne zabeleži koliki smo gadovi bili. Ponuda mora da se u prvom trenu DSS-ovcima pokazala vrlo primamljivom. Koalicija ostaje, oni su čisti, glasači svojim očima gledaju kako jedna po jedna poluga moći prelazi u „demokratske ruke“… Glava Vukašina Obradovića mali je zalog takvom uspehu. Čak, kažu prisutni, nisu ni pitali zašto je Obradović toliko sporan. Usijane glave više nisu imale pameti dok su im glavom odzvanjale funkcije, pare, nacionalni interesi… U odlučujućem trenu vaga je izgledala ovako – na jednoj strani terazija Obradović, a na drugoj Vlada Srbije, Kosovo, ustav, najviši dakle nacionalni interesi. Pa ko onda ne bi izabrao levi tas? Ujutru, dok su se radosni razilazili kućama, ostalo je samo tehničko pitanje – kako plan sprovesti u delo, a da ga niko ne primeti? Kao po običaju, amateri su i tu uprskali stvar.



Poslednji čin



U ponedeljak je valjalo, rano ujutru, ući u Skupštinu. Predsednik SO Vranje i tu je izigrao odluke Skupštine, umesto da se useli u svoju kancelariju, pristao je na izbu koju mu je svojom milošću dodelio predstavnik SPS-a u lokalnoj administraciji Miroljub Stojčić. Niko ni tada nije sumnjao na njega. Ni tada, a ni kasnije, kada je zamolio da rešenje o postavljenju Vukašina Obradovića za direktora RTV-a ne potpiše on, „zbog centrale“, nego je zamolio da to uradi njegova zamenica, Nela Stanojev. Pouzdani kadar socijalista, čak i posle tri dana još uvek uplakani najneuspešniji direktor u istoriji gradskog direktorovanja, Zoran Veličković, odbio je da primi rešenje o svom razrešenju, „jer nije poslato poštom“. Ali, čak ni u tom trenu, niko nije sumnjao da je dil DSS-a i SPS-a, dva brata blizanca, definitivno sklopljen.

– Da ga staviš na detektor laži, i njega bi prevario – ocenio je advokat Aleksandar Stojković, kod koga su se javile i prve sumnje u čvrstinu i poštenje novog predsednika Skupštine. No, glavna poluga izdaje, budući šef policije Nenad Stošić, javno ga je, sklopljenim rukama, molio da ima razumevanja.

– Molim te, veruj mi. Gledaj me u oči i veruj mi – gotovo je kao Veličković, njegov odraz u ogledalu, plakao Stošić. I svi su ponovo verovali. I sve tako do 15.00 sati, u ponedeljak. Tada, već vidno uzbuđeni vođa DSS-a, neki tvrde u predinfarktnom stanju, neki u bunilu, napušta skup lidera „demokratskog bloka“ i odlazi kući, da se odmori. Slika nije lepa – on se preznojava, počinje da govori nesuvislo, beži od stvarnosti. U zgradi SO Vranje ga čekaju budući šef policije Nenad Stošić i budući direktor Direkcije za izgradnju grada Dejan Stanojević, i tu se odigrava završni čin izdaje. Bez prisustva novog sekretara opštine Marine Stojanović oni pišu i potpisuju rešenje o opozivu direktora RT Vranje Vukašina Obradovića, teško zloupotrebljavajući položaj koji im je poveren – odluke Skupštine može povući samo Skupština. Ali, šta mari? Dogovoreno je – poslanik, šef policije, direktor… Koga je još briga za zakon?

Najveća je muka, u tom trenu, saopštiti drugarima činjenicu da su se izdajnici, od ljudi, pretvorili u gomilu fekalija. I tu predsednik Skupštine konačno ostaje sam i mora da izađe pred koalicione partnere.

– Jeste, izdao sam, ubijte me, uradite mi šta hoćete, morao sam, jer su u pitanju viši nacionalni interesi – bio je on kratak u svom posmrtnom govoru. Jedna karijera završila se na tom mestu pre nego što je i počela, uz lekciju da se visoka politika ne vodi amaterski, te da pre gaženja vode uvek valja premeriti dužinu svoga štapa. No, to je posle slamanja njegove ličnosti isključivo lični problem predsednika SO Vranje.

Sutradan, Obradović zakazuje konferenciju za novinare, i iznosi punu, celu i neredigovanu istinu. ? „Demokratski“ predsednik SO Vranje još uvek je na tom mestu, a najnovije vesti kažu da je on dao ostavku na sve funkcije, pa i članstvo u DSS-u. Znači, završio im je posao, i sada sesprema za mirnu penziju, sve izjavljujući da se ništa nije promenilo, i da on sa socijalistima neće nikada.

Samo, više mu niko ne veruje.