Кад би пресуда каква је изречена у крагујевачком Окружном
суду постала део судске праксе – штампу би требало укинути, или је свести само
на хвалоспеве. Јер, ако је кажњиво уступати новински простор за изношење критичког
мишљења грађана и личне аргументације за то на рачун носилаца јавних послова и
функција, онда сте на корак од суспензије једног од основних људских права –
слободе мишљења и изражавања

Судија Окружног суда у Крагујевцу Грозда Арнаут прошлог
четвртка изрекла је „Светлости” казну од 600.000 динара „на име нематеријалне
штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа” приватне тужиље
Симониде Милорадовић. „Тужбени захтев” био је милион динара, али судија га је
уважила шездесет посто. На овај износ казне иде и стотинак хиљада судских
трошкова, плус камате, колико их буде, што зависи од тога колико ће времена
проћи до „егзекуције”.

 

Пресуда није коначна, јер постоји могућност жалбе Врховном
суду Србије, али независно од даљег тока дешавања редакција „Светлости” сматра
целисходним да „у име јавности” обелодани неколико битних чињеница везаних за
првостепену судску одлуку.

 

Како је судија Арнаут извагала да „претрпљени душевни
болови” приватне тужиље Милорадовић, иначе такође судије крагујевачког Окружног
суда у истом – парничном одељењу, имају „цену” од 600.000 динара знаће се када
„Светлост” добије писану пресуду са образложењем. Прошлог четвртка она је изречена
– само усмено, без детаљне аргументације.

 

По мишљењу дотичне судије, „Светлост” се „огрешила” тиме што
је објавила текст у рубрици „Писма читалаца” у броју од 13. септембра 2007.
године. Писмо је, иначе, потписано пуним именом и презименом аутора, који живи
на датој адреси и чији је идентитет током судског поступка апсолутно потврђен.
Аутор је, такође, у својству сведока, на суду потврдио да је његов текст
објављен веродостојно и без икаквих интервенција од стране уредника рубрике.

 

Но, да би јавност, и стручна и лаичка, и сама могла да мери
„цену греха” ових новина у наведеном случају, објављујемо интегрални текст,
односно буквално пресликано писмо које је „Светлост” објавила пре тринаест месеци.

 

Читаоцима скрећемо пажњу на још један документ, а то је
решење Врховног суда Србије. Реч је о томе да је „Светлост” тражила изузеће
свих судија крагујевачког Окружног суда, сумњајући у њихову објективност, с
обзиром да је подносилац тужбе њихова колегиница – судија истог Суда. Из
Београда је, међутим, стигао одговор да се такав предлог одбија, што се јасно може
видети из приложеног решења.

 

Толико о судско-правничком аспекту ове пресуде против
„Светлости” – док не стигне и њена писана форма и док поступак не дође до
коначности. Међутим, и у овој фази „дељења правде” може се уочити неколико
консеквенци, пре свега друштвених, уколико би судови „судовали” на начин како је
то учињено у овом случају са „Светлошћу”.

 

Ако су новине кажњене са 600.000 динара зато што су
прихватиле молбу једног грађанина да јавно обзнани своје незадовољство исходом
маратонског суђења чији је непосредни актер и сам био и за које мисли да није
било регуларно, значи ли то да би једино исправно било том човеку саопштити да
он нема право на јавну критику суда и судија и на једну врсту медијске
„одбране”, која му је у овој ситуацији једино преостала? У том случају свакако
не би било ни тужбе ни казне, али би „Светлост” направила кудикамо тежи
прекршај из домена ограничавања основних људских слобода и права, и то у цивилизацијској
тековини која се зове слобода мишљења и изражавања.

 

Стрпљиви читалац пресликаног аутентичног писма због којег је
„Светлост” кажњена лако ће се уочити да је оно написано пристојним језиком, да
је аутор концизно и разумљиво изнео своје аргументе, своје оцене и своје
критичке опаске, не користећи ништа од онога што би уредништво листа било
обавезно да елиминише: говор мржње, непримерене квалификације личности, евентуално
задирање у нечију приватност и слично. А да ли је аутор писма у свему у праву,
да ли су његове чињенице тачне и закључци исправни, о томе не може да пресуђује
нико из уредничког тима новина. За то је гарант сам аутор – својим именом и
презименом, чији је идентитет неспорно утврђен.

 

То су постулати који су у теорији и пракси јавних
комуникација одавно постављени и деценијама поштовани, па је кажњавање новина
за објављивање аутентичног, уљудног и пристојног, а уз то аргументованог критичког
јавног мишљења једног пунолетног и сасвим урачунљивог грађанина – преседан у
судском третману медија. Дотле није досегла ни примена чувеног „Шешељевог”
закона о јавном информисању с краја деведесетих година прошлог века.

 

Ако би, далеко било, пресуда каква је изречена „Светлости”
постала део судске праксе, уредници новина били би приморани да крше и Устав
Републике Србије („јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се
говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и
идеје” – члан 46.) и Закон о јавном информисању („право на јавно информисање
обухвата нарочито слободу изражавања мисли, слободу прикупљања, истраживања,
објављивања и ширења идеја, информација и мишљења…” – члан 1.).

 

Прва и очигледно емотивна реакција у редакцији „Светлости”
на изречену пресуду била је: треба укинути и писма читалаца и све критички
обојене изјаве грађана према носиоцима јавних послова и функција – јер то је постало
кажњиво. Наравно да је то био само тренутни излив једа због нечасног односа
према новинарској професији, а ако би новине стварно морале да остану без
таквих садржаја – онда би штампу, једноставно, требало укинути. Али, то је
друга невероватност.

 

Неко је казну „Светлости” упоредио са кажњавањем Фудбалског
клуба „Црвена звезда” за скандал на терену и трибинама којим су се играчи и
навијачи солидарисали са изгредником који је напао полицајца. И Звезда је зато
од фудбалске организације „добила” 600.000 динара. Али, овде није превасходно
реч о висини казне, мада је она „дебело одрезана”. Исти коментар био би и да је
шест хиљада, или само шест динара, јер нема ни тог законског параграфа, ни
слободног судијског уверења које може непосредно да производи суспензију
слободе мишљења и изражавања. Те слободе јесу уређене и „ограничене”да би се
спречила анархија и хаос, па је дефинисана и јасно подељена одговорност, између
осталог, и за јавно написану или изречену реч, при чему је и медијима одређен
део тог „колача”, али не на начин да они буду санкционисани и за туђе
информације, идеје и мишљења.

 

Не догађа се често да новине троше простор на себе, међутим,
када и саме постану жртва у сучељавању добра и зла, правде и неправде, њихова
јавна одбрана има пун легитимитет. Уместо да писмо једног „обичног грађанина”,
које је пуно горчине због неправде која му је по личном уверењу учињена, људима
из правосуђа отвори очи над питањем – да ли је нешто од тога тачно, казна стиже
ону страну која је била само „сервис” по захтеву грађанина да му се уступи део
новинског простора за саопштавање своје муке.

 

На крају, чињеницу да приватну тужбу једног судије решава
други судија из истог радног простора и досуђује му 600.000 динара „ради
накнаде штете” – нека процењују сами читаоци ових кажњених новина.